Увек и изнова је било право уживање слушати га док евоцира успомене на прве кораке српског тениса после Другог светског рата.
Тачно на половини прошлог века Ивко је кренуо у авантуру, која је трајала осам деценија. Био је изузетан човек, спортиста, речју – људина.
Иако је Плећевић у тенису провео цео свој живот, небројно пута био шампион државе и репрезентативац, у жижу интересовања јавности као никада пре тога, доспео је крајем августа 1979. године, када му је украден „порше тарга 911“, а онда и када је на основу тог догађаја снимљен играни филм под називом „Београдски фантом“.
Управо, Ивко Плећевић је био власник украденог поршеа који је ноћима јурио улицама Београда, праћен немоћним полицијским аутомобилима и задивљеним погледима грађана.
После десет узбудљивих ноћи, које су се обавезно завршавале вожњом на Славији, „Фантом“ је ипак ухваћен, и то ноћ уочи повратка Јосипа Броза Тита са Самита несврстаних на Куби.
Постављен је градски аутобус на Славији, у који је „Фантом“ ударио, али је и тада успео да побегне у маси… Ивко Плећевић је одмах аутомобил пребацио у Немачку, излупан са свих страна, али у пристојном стању.
„Оно што је интересантно, ни једна ситница из кола ми није фалила. Све је било ту, и скупоцене наочаре, мени веома важне. Наравно, тај ауто сам одмах продао и купио нови, такође 'порше'. Ето, снимљен је и филм по овом догађају, веродостојно је, има пуно документарних делова, мислим да је све складно упаковано у једну целину. Има специфичан шарм којим је одисао Београд седамдесетих година“, рекао је једном приликом легендарни Ивко.
Дрес репрезентације у Дејвис купу први пут обукао је далеке 1952. када су у саставу селекције Југославије, поред њега, били Јосип Палада и Владимир Петровић. Исте године у Београду је у оквиру Европске зоне Дејвис купа нашој репрезентацији гостовала селекција Велике Британије, Ивко је тада одиграо егзибицију са њиховим првим рекетом Роџером Бекером и забележио победу.
Плећевић је прошао кроз најјача тениска такмичења педесетих година прошлог века. Од Вимблдона, Париза, Рима до Хамбурга. У Америку није путовао, јер није било средстава за одлазак преко океана. Чувени београдски дубл чинили су Ивко и Илија Панајотовић који му је био најбољи пријатељ. Путовали су заједно, такмичили се, доживели незаборавне тренутке.
Један од њих је и пут у Индију на серију турнира. Путовали су бродом Динара, полутеретним, пут је трајао месец дана. Заустављали су се у свакој великој луци, где су претоварали робу, а они су време користили тако што би отишли до клубова у тим местима које су углавном држали Енглези и одиграли по коју партију, па назад на брод.
Одучили су се на тај пут јер су једино тамо могли да оду преко зиме и играју турнире јер код нас није било никаквих услова, нису због зиме трнирали по шест месеци, па им је Индија била једина опција.
За репрезентацију Ивко је играо шест година, затим крајем шездесетих и почетком седамдесетих био и савезни тренер наше селекције, када су за селекцију Југославије играли Пилић, Јовановић, Франуловић. Јануара 1962. године Ивко је одиграо Густав куп, а затим отишао у Немачку не сањајући да ће у њој остати наредне 44 године.
Плећевићеви тениски почеци су такође били филмски. Ивко гимназијалац II мушке гимназије у Београду, касније Дејвис куп репрезентативац и десет пута шампион државе, почео је тако што је на благајни тениског клуба на Ташмајдану продавао карте за првенство Југославије, док је његов најбољи друг из разреда на вратима цепао карте.
Београдски тениски клуб, познатији као БТК, тада је био препун асова који су свакодневно долазили да играју и тренирају: браћа Сима и Радмило Николић, Ика Панајотовић и Воја Ристић, чланови тениске секције спортског друштва Партизан, онда и Петко Милојковић, доктор Бата Вуловић…
За двојицу момака са благајне није било места на терену, али им је извесни Ганди, који је од ране зоре да касних вечерњих сати сваки дан боравио на игралишту, и једини који је могао да допусти новајлијама да изађу на терен, дозволио да играју у шест сати ујутру, сваког дана, јер једино тада је било слободно.
То су били први кораци које је направио на тениском игралишту. Тако се играло сваки дан, преко викенда и дуже, када се није могло на терену килнци су беспомучно ударали лоптом по оближњем зиду и огради од цигли.
У лето 1948. године у јеку такмичарске сезоне, Црвена звезда је била позвана да гостује у Новом Саду, са сениорском екипом и једним јуниором. Како клуб није имао ни једног јуниора, скоро да је пут био доведен у питање, али је тада тренер Љубиша Радовановић донео одлуку да на пут крене и млади Ивко Плећевић, са образложењем „да може да послужи, не игра лоше, а можда ни Новосађани немају неког посебног на тој позицији.“
Ивко је заиграо и победио сву тројицу противника који су изашли да играју против њега, и тако је почела његова каријера тенисера. Показало се да је Ивко Плећевић рођени таленат – почео је врло брзо да напредује.
После матуре променио је два факултета, студирао је технологију, па се потом пребацио на филозофију, али студије нису ишле уз тренинге, па је одлучио да се потпуно посвети тенису.
После титула првака Србије, а затим и Југославије, играо је и у дресу Дејвис куп репрезентације. Почетком 1960. оженио се Бранком. Убрзо су се одселили за Хајделберг, где је првих 10 година био тениски тренер, а потом партнер и власник тениских терена и клуба у исто именом граду.
Често је истицао, са поносом, да су у Хајделбергу поникли Штефи Граф и Борис Бекер, две највеће тениске звезде Немачке свих времена, па затим Анке Хубер… И мада је у Немачкој провео пуне 43 године, одлучио је да се 2006. године врати у Београд и ту проживи последње пензионерске дане.