Икодиновић је и сам био учесник Олимпијских игара, освојивши бронзану медаљу у Сиднеју 2000. и сребрну у Атини 2004. године.
Анализирајући успех Делфина у Токију, Икодиновић је истакао величину успеха освајања два злата на два олимпијска такмичења у низу.
„Ја сам просто одушевљен. Ови момци су урадили нешто чега још нико није ни свестан. Можда ћемо постати свесни тек када се то мало слегне, када се сумирају сви утисци. Сигурно је потребно да прође време како би схватили о каквом је успеху реч, јер ово је одбрањено олимпијско злато“, рекао је Икодиновић за Спутњик.
Делфини нису најбоље почели олимпијски турнир, пошто су у пет мечева групне фазе доживели два пораза, али су успели да се издигну у нокаут фази.
Лош старт, али онда...
„Поприлично су лоше кренули турнир, изгубили су од два директна противника за злато – од Шпанаца и Хрвата. Хрвати нису прошли четвртфинале, али су они отишли тамо са намером да се боре за медаљу, као и Шпанци. Са та два пораза сигурно није било лепо у њиховој кожи, међутим, они су заиста показали сву снагу – и физичку, а поготово менталну“, каже Икодиновић.
У полуфиналу против Шапанца, наши ватерполисти су константно губили, а онда успели да у последњим минутима направе велики преокрет против репрезентације која ју је у последњих неколико година константно побеђивала.
„Растурили су Италијане у четвртфиналу, а онда утакмица са Шпанцима у полуфиналу... То је, да кажем, било финале пре финала, а Шпанци на крају нису ни освојили медаљу. Три четвртине утакмице са Шпанијом је било лоше, све време смо их јурили, да бисмо и после на крају оним Фићиним голом стигли и престигли“, рекао је Икодиновић и осврнуо се на „фантомски гол“ који је румунски судија признао Шпанцима у четвртој четвртини.
„Тај гол није смео да буде признат, јер када судија гледа ВАР, ако сто посто није сигуран у одлуку не сме да је преиначи. Он је преиначио одлуку која нема везе са животом. Али, добро, да се не враћамо на то...“.
Оврнуо се Икодиновић и на финале са Грцима.
„Момци су одиграли стварно феноменално против Грка. Ја сам знао да ће да их разбију – колико год Грци били добри и играли историјски турнир, јер они никада нису узели медаљу на Олимпијским играма“.
Улога селектора
У јавности се посебно истиче и улога селектора Дејана Савића.
„Момци су стварно феноменални, њихова ментална снага је фантастична и морам да нагласим да су они вођени једним феноменалним тренером, на страну што је Дејан мој пријатељ, друг, брат и што смо цео живот заједно, он је показао свих ових година какав је тренер што се тиче ватерполо знања, али и какав је мотиватор, како зна да извуче екипу и врати је на прави пут, а то је он урадио на овом олимпијском турниру“.
Икодиновић је уз смех прокоментарисао вирални тајм-аут нашег селектора, на којем се у ТВ преносу могло чути гласно „Немој да ме нервирате“, нешто што није свакидашње обраћање играчима током тајм-аута.
„То је Декијева узречица! Испало је симпатично, као да им прети, али он то увек тако... То је његово. Тиме хоће да им скрене пажњу да се не зезају, да се уозбиље и да га слушају, да извршавају оно што им он говори. То је суштина, али да – испало је јако симпатично и мени је драго да је испало тако симпатично“, каже Икодиновић и додаје:
„То је та веза између њега и тих момака, то је оно што је он направио, уз помоћ играча који га слепо прате, слушају и гледају. Он има то у себи, успоставио је сјајну конекцију са играчима што је много битно. Не могу да кажем да је битније од познавања тактике и технике, али подједнако је битно, да тако кажем“.
„Србија није земља спорта“
Српски олимпијци су се из Токија вратили са рекордних девет медаља, а највећи број успеха дошао је у индивидуалним спортовима као што су теквондо, стрељаштво, карате...
Икодиновић у томе види проблем и истиче да су српском спорту потребне промене.
„Ако ћемо да причамо о историјском успеху – супер. Али, ја бих пре рекао: Шта је са одбојкашима? Шта је са кошаркашима? Шта је са рукометом, женским и мушким? Шта нам се дешава са колективним спортом? Не смемо да се кријемо иза два стрелца, две теквондисткиње и две каратисткиње. То је пет медаља из појединачних спортова. Ако мене питате, ситуација није сјајна. Ми смо драстично пали у колективним спортовима, осим, јелте, ватерпола и одбојкашица, који константно доносе медаље већ годинама уназад, поготово ватерполо, али ситуација у колективним спортовима није ни бајна ни сјајна“, објашњава наш саговорник и истиче:.
„Јесте супер девет медаља, али мислим да се ми кријемо иза два теквондоа, па имамо карате, имамо стрелце. То је супер, хајде онда да се улаже више и у појединачне спортове, али мене као бившег спортисту из колективног спорта брине то што нам колективни спорт није на оном нивоу на каквом је био 2000. или 2004. године“.
Европски и светски шампион у ватерполу прокоментарисао је и наводе да је Србија земља спорта.
„Ако је тако, онда мора рационално да се улаже у спорт. Не можемо да се позивамо да смо земља спорта и да извлачимо успехе из индивидуалних спортова. То извлаче људи који који су сами то направили, њих није Србија направила, већ их (теквондисткиње и стрелце) тај тренер направио. Систем спорта мора да се промени код нас, јер ово неће још дуго овако функционисати. Ми смо талентована нација за спортове, то је истина, али ми нисмо земља спорта. Ми да бисмо били земља спорта морамо да променимо систем, па ћемо онда моћи да кажемо да смо земља спорта. Ово је тренутно све на: 'Иди ми, дођи ми. Повуци, потегни'. Немам шта друго да кажем“, казао је Икодиновић.
Икодиновић не брине за смену генерације
Чак седам ватерполиста је у Токију завршило репрезентативну каријеру, па српском ватерполу следи нова смена генерације.
Икодиновић објашњава како је могуће да и после толико година – а ватерполисти Србије су на претходних шест Игара донели медаљу – смена генерација не буде кобна по успех.
„Врло је просто. Просто је зато што Ватерполо Савез и ватерполо као спорт имају разрађен систем, систем који је најбитнији – а тако би требало да буде у свему у животи, али, нажалост, није. Када имаш систем постављен на здравим основама, онда из тог система нон-стоп 'правиш' играче. Играчи се 'праве', не постаје се играч тако што дођеш, тренираш ватерполо и одлучиш да постанеш играч. Тренери су ту много заслужни, прво када селектирају оне најмлађе, па и даље кроз све селекције, до 'А' тима...“, прича бивши ас Партизана, Про Река и Казања и додаје:
„То је озбиљно бављење играчима, ватерполом, струком. То је комплетан систем унутар ватерполо Савеза који одлично функционише. Суштина је у систему, ни у чему више, а када имаш здрав систем, лако ти је да правиш играче. Треба тај систем одржавати, а то није лако, али када је систем здрав можеш без проблема да преболиш смену генерација. Досад нас свака смена генерација није заболела“.
Нашег саговорника смо упитали да ли је на Олимпијским играма теже, односно да ли постоји додатни мотив за освајање неке од медаља.
„Јесте, зато што су Олимпијске игре једном у четири године. Такође, сама та фама да су то Олимпијске игре, најцењеније такмичење у свету спорта – осим у фудбалу – даје на тој важности и тежини, пре свега, где постоји то психолошко оптерећење да на ОИ мораш да даш све од себе, јер ће следећа шанса да ти се укаже тек за четири године. Друго, на Олимпијске игре дође 12 стварно најбољих екипа, за разлику од Европског првенства, па већ на Светском дођу Америка и Аустралија. На Олимпијским играма се то некако исфилтрира, дођу две групе по шест екипа, по једна је у свакој групи не неке јачине, али десет екипа се малтене равноправно бори“, закључио је причу за Спутњик Данило Икодиновић.