По дипломи технолог, а по чувењу травар са Таре, Станојевић, који се изучавањем, сакупљањем и прерадом лековитог биља бави више од три деценије, гост емисије „Док анђели спавају“, са њеном ауторком Марином Рајевић Савић говорио је о Тари на којој обитава од 1968. године, о томе како се упркос изазовима академске каријере, посветио траварству и како види своју улогу у том послу који изискује стално учење, али и немали физички напор.
Са колекцијом од око 30.000 лековитих рецептура, каквом може да се подичи мало ко, Станојевић код кога по лек долазе и многи знани, као и незнани, рођен је 1958. године код Скелана на левој обали Дрине у учитељској породици која се потом преселила у Бајину Башту. Ту је завршио основну школу и гимназију, а дипломирао је на Технолошком факултету у Бањалуци и вратио се на Тару где се непрекидно више од три деценије бави траварством. У Београду је зваршио и руску школу траварства.
Травар и чувар традиције
На факултету је био на смеру биохемије , баш на одсеку за лековито биље и каже да је имао прилике да осети како на факултету изгледа кабинетски се бавити оним што је студирао. Зов природе је, међутим, био јачи, па се вратио кући и практично преселио на Тару, којој је, каже, одан још од 1968. године, од када су на планини његови направили кућу.
Прекретница која је учинила да у траварству нађе смисао живота десила се 1986. када му се мајка разболела и он на пијаци у Сарајеву нашао старијег човека који је продавао лековито биље. Када му је рекао зашта тражи лек, човек је, каже, отворио једну књигу и по упутству из ње направио мешавину трава која је мајку препородила. У Београду је годину дана касније купио такву књигу и обавио прву бербу и из чисте љубави кренуо тим да се бавим. Био је запослен и после посла све слободно време је, каже, томе посвећивао. А берба захтева план и траје и по 12 сати, често и тешког физичког рада, копања крампом.
Истиче да стално учи и слуша старије људе, али и да природу поштује и да му она узвраћа истом мером. Сматра да је то разлог да за све ове године није имао ниједну незгоду залазећи и у оне крајеве где се човек не може срести.
Сачувати вишевековно искуство
„Хиљаду година се народ лечио. Моја улога је само да сачувам то брушено искуство. Ја сам чувар традиције, начина живота наших предака. Ако то сахранимо са нашим ђедовима и бабама онда ћемо куповати туђа искуства која нису слична нашим. Колико је њих морало умрети да би се схватило да је нешто лековито, или није“, каже Станојевић.
Он истиче да су сви у породици ангажовани, од мајке која има 85 година, до супруге, деце, снаје и зета, да се нада да ће се и унучад кад стасају укључити, али истиче и то да искуства преноси сину, али ће све остало завештати Србији.
Ради, каже он, онако, како су то радили травари и пре сто година и то га успорава, али му је, како истиче, битно да сачува традицију као део навика, фолклора, постојања, историје. Истиче да поштује званичну медицину и води своју децу код лекара, али и додаје да не може нешто што је хиљаду година чинило добро народу да буде надри. Овај травар указује и на податак који је објавила америчка Агенција за храну да једна наша старинска јабука има нутритивну вредност као 36 садашњих нових јабука.
Једна је трава ива
Од биљака трава ива је, каже, за њега посебна. Без траве иве се не може замислити кућа ни чекати наредна зима, та биљка је митска, ушла и у изреку, а када нешто у Срба уђе у изреку значи да је много доброг донело. Лековито биље је колико лек, можда још више и превентива, каже он.
На питање колико код новог таласа короне може да помогне биље, он сматра да може, посебно када је реч о подизању имунитета. Додаје, међутим, да поштује све што предлаже струка и да томе треба прикључити све оно што се кроз искуство генерација наших предака показало као добро, како би рат са ковидом лакше добили.
Шта га боли, а шта чини срећним
Оно што га, каже, боли је што смо готово сва изворишта воде, а то је највеће богатство које нам је Бог дао, дали страним корпорацијама. Оно што га, пак, радује је то што су нам добра деца и треба их сачувати.
Воле своју отаџбину, која се као ни образ не продаје низашта и уверен је да можемо да сачувамо омладину и да она не оде у бели свет.
Станојевић истиче и да је срећан што данас славимо оно чега смо се стидели пре неког времена, да треба да чувамо традицију и традицоналне пријатеље каква је Русија која нас никада није оставила, да стварамо нове попут Кине, али и да се не одричемо ранијих.