Драматичне сцене на улицама: Чега се у ствари највише плаши просечни Авганистанац

Ово за Спутњик каже новинар и некадашњи дипломата Драган Бисенић, који одлично познаје прилике у тој земљи.

Наш саговорник додаје да из Авганистана не беже само људи који су радили у међународним организацијама, Уједињеним нацијама, њиховим агенцијама, они који су на директан начин били повезани са питањима безбедности , они који су сарађивали са америчком и војскама земаља-чланица НАТО-а…

Бисенић подсећа да скоро пола века у Авганистану трају ратови, каже да за многе то није начин живота, већ заправо сам живот, а питање је да ли повратак талибана доноси мир или нови круг ратова који ће поново исцрпљивати земљу и цео регион. Покушаће да оду и они који нису радили за странце.

„Велики је број сиромашних у Авганистану, незапосленост је огромна, индустрија не постоји, чак ни елементарни услови за живот, снабдевање водом и струјом није редовно… Електрична енергија ван великих градских центара је ретка и недоступна већини људи. Због тога је земљу која има преко 30 милиона становника последњих година напустило преко 300.000 људи који су у потрази за бољим животом кренули у свим правцима, ка Пакистану, чак и према Индији и Кини.“

Бисенић додаје да се талибани вероватно неће одлучити да затворе земљу, то су у неколико наврата и изјавили. Један од разлога за то је, каже, спречавање хуманитарне кризе, зато што је исхрана у Авганистану веома нередовна за велики број становника.

„У великим градовима, посебно у Кабулу, може да се види велики број богаља без једне или обе ноге, које су изгубили у неком од тих бесконачних ратова. Просе, јер не могу другачије да се прехране. То је драматична слика. Са одласком странаца, посебно Американаца, губи се извор прихода за многе, од оних који су изнајмљивали своје станове и куће, до оних који су радили за њих. У сваком случају, следи значајно погоршање услова за све породице, неће више бити непривредних извора зараде које су постојале у претходних 20 година“, објашњава наш саговорник.

Он верује да ће улога жена у време талибана бити драстично другачија од оне у последње две деценије, када су западне државе имале одлучујући утицај. Плаши се да би однос према женама могао да личи на време када су заузели Кабул 1996. године.

„Тада су затворили све девојачке школе и присилили жене да се одрекну запослења у готово свим занимањима. Строге казне примењиване су против жена које нису биле потпуно покривене на улици или ако су затечене у друштву мушкараца који им нису рођаци. Међутим, у постталибанској ери живот им се променио, добиле су политичка, економска, животна права“, каже Бисенић.

Он подсећа да талибани тврде да ће овога пута њихова власт бити другачија од оне 1996. и каже ће се то веома брзо видети, али да догађаји у последњих неколико дана не дају повод за оптимизам.

„Освојили су Херат, одмах су забранили девојкама да иду на Универзитет, да похађају предавања. Дошло је и до избацивања жена са посла, из бројних канцеларија, банака и разних фирми током ових последњих дана. Питање је каква ће будућност и положај жена бити након консолидовања талибанске власти.“

Са улица Кабула стигле су слике протеста жена које захтевају да њихов положај остане непромењен. Истовремено, све су чешће слике фарбања фотографија жена у излозима салона лепоте, отворених за посебне прилике, авганистанска венчања која су највећа и најважнија забава у земљи.

Венчања су током претходне владавине талибана била забрањена, као и све врсте забаве, од певања, преко телевизије, до фотографисања.

„Од појединих талибанских вођа могло се чути да ће у будућој Влади бити и жена. Ако се заиста одлуче на такав корак, то у великој мери може да значи извесно снажније одступање од раније талибанске праксе“, каже Бисенић.

Он на крају разговора за Спутњик каже да ће највећи проблем талибана, колико год били вешти у политичким преговорима и обећањима, бити како одржати минимум стабилности у земљи која фактички нема приходе.

„Велико је питање како талибани мисле да економски и социјално функционално одрже земљу, тим пре што је данас, 25 година после њиховог првог доласка на власт, ситуација другачија, људи су навикли на побољшање животног стандарда и очекивање да ће то да се побољшава. Уколико дође до пада тих очекивања, тешко да ће талибанска власт то успети да компензује неком врстом религиозних и верских обећања. То време је прошло“, закључује Бисенић.