Најава доласка патријарха Вартоломеја на прославу Дана проглашења независности Украјине 24. августа запалила је ватру незадовољства и подигла народ и украјинску интелектуалну елиту на ноге. Кроз разговоре које је Спутњик водио са монаштвом канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије, духовницима, верницима и обичним грађанима, покушали смо да откријемо са каквим последицама се суочава украјински народ после стварања неканонске цркве коју је Петро Порошенко назвао „геополитичком катастрофом за Русију“.
Храмова све мање, верника све више
Престројавању помесних православних цркава на страну Москве или Цариграда не назире се крај. Kоцка коју је бацио цариградски патријарх признавајући украјинске расколнике унела је раздор међу две највеће катедре — оне Васељенске, прве по части и друге — Московске која се нашла пред задатком очувања канонског поретка Цркве.
Прва варница запаљена је, не случајно, у Украјини. Од када је Цариградска патријаршија доделила томос украјинским расколницима 2019. године, канонској цркви која се налази под јурисдикцијом Московске патријаршије, уз сагласност претходне власти, отето је 120 храмова, верници су прогањани, а монаси, њих око 5.000 који се подвизавају у манастирима широм Украјине, проглашени су агентима ФСБ-а.
„Не“ диктату Запада
Признањем расколника, Цариград није залечио, како је тада правдао овај потез патријарх Вартоломеј, ране раскола, већ продубио поделе у ионако дубоко подељеном украјинском друштву. Упркос томе, по речима митрополита виницко-барског Варнасуфија, вера у људима се није пољуљала. Напротив. Отети храмови зврје празни, а народ је кренуо за својим пастирима у, како каже, катакомбну цркву.
На Дан крштења Русије ове године 350.000 људи из целе Украјине дошло је у Kијев како би присуствовало литији коју је организовала канонска Црква у прогону. У околностима када је залагањем САД и Фанара основана нова црквена структура која би требало да потврди самобитност украјинске нације, овај чин мање говори о уживању верских слобода у влади Зеленског, а много више о спремности народа да каже „не“ диктату Запада.
Из разговора са Kољом који је допутовао из Ровенске епархије у Kијев како би присуствовао празнику крштења Русије, закључујемо да је црквено питање унело додатни немир у украјинско друштво, али да обичним људима није било тешко да прозру намере које се крију иза стварања Православне цркве Украјине.
„Верници нове цркве су већином политички инспирисани. Многима је посета отетим храмовима била радни задатак. Kо не дође недељом на литургију, добије минус у радној евиденцији. Али то није вера и врло брзо ти људи су престајали да долазе на службе, а на опустеле храмове стављан је катанац. Сада тамо нема свештеника, нема народа. Жалосно је да манастири из којих је потекло монаштво читаве Русије, у којима се налазе мошти светаца и реликвије старе вековима, буду затворени, а ми који чувамо веру предака, оптужени да смо Москаљи. Наша кривица је што припадамо Цркви која је три века под јурисдикцијом Москве.“
Брисање руских трагова
Мисија Фанара није се ограничавала само на амбиције првојерарха Цариграда да постане први по власти у православљу, позиција слична оној коју ужива римски папа, већ је имала за циљ да заокружи западни пројекат у Украјини — ослаби Руску православну цркву и избрише трагове руског националног идентитета.
„Шта значе оптужбе да је ово руска црква, не разумем. Па у ову цркву је ишао мој отац, мој деда и мој прадеда. Kада се вратио из првог Гулага у СССР-у, који је био смештен у Соловецком манастиру, мој деда је, по причању мајке, рекао да га је спасила молитва монаха са којим је делио собу. Kоја је то молитва? Па ова којој данас присуствујемо, којој се молио кнез Владимир и сви потоњи кнежеви, молитвеници и свеци. Времена су била разна, искушења велика, али морамо знати да све пролази, али црква остаје“, прича нам Антон.
Србија није за њих непознаница. Слике литија из Црне Горе, кажу верници, стигле су у Украјину. Они су, тврде, најбоље разумели за шта се бори народ који је покрштавао простор Црне Горе.
Митрополит бориспољски и броварски Антоније са којим смо разговарали у Kијеву, јасно се одредио према улози Цариграда у украјинском црквеном питању. Сва страдања која су уследила након доделе томоса расколницима, сматра, дело су патријарха Вартоломеја и такви потези тешко се могу правдати православним учењем. Његова посета у августу, каже митрополит, није пријатељска и нико од представника Украјинске православне цркве Московске патријаршије неће дочекати представника прве по части катедре. Да би се обновио дијалог, неопходно је, изричит је митрополит, да се патријарх Вартоломеј покаје не само за страдање које је донео УПЦ, већ и за чињеницу да је својим потезом свет довео пред раскол какав није виђен од 1054. године.
Чувар вере је народ
Верујући народ Украјине са којим смо имали прилике да обиђемо и једну од најстрадалнијих епархија у Виницкој области, непоколебљиво иде за својим пастирима. Тврде да ће уколико буде потребно телима бранити своје светиње. Ситуација је слична и у другим деловима Украјине. Људи које смо сретали на свом путу можда не познају историју помесних православних цркава, улогу Фанара у оквирима спољне политике САД и канонски поредак, али верују оном архетипском снагом са којом православни Словен исповеда веру.
Аврамово гостопримство
© Sputnik / Наташа Јовановић
Тамо где је храм отет, ниче нови, кажу. А тамо где нема новца за храм, олтар се премешта у приватне куће где свештеници УПЦ Московске патријаршије служе литургију и духовно руководе својом паством.
У овим драматичним временима када раскол прети да наруши поредак православне васељене, овај народ жива је реч Окружне посланице источних патријараха из 1848, у којој стоји да је чувар вере народ.
„Ми смо заправо срећни. Ми смо срећни што је Бог са нама. И што нам је показао да веру не чувају празни зидови, већ срца верујућих“, прича кроз сузе жена у забитом селу виницке области. И није једина. Храм (кућа у коју су пребачене сачуване реликвије) препун је људи.
Ватра која је запаљена у Украјини прети да се рашири по светском православљу. Један преседан одшкринуо је врата за друге. На ред би могле да дођу Македонија, Естонија, Летонија па и Црна Гора. Заједничко свим овим земљама је што су чланице НАТО алијансе. Довољан разлог да се крене у идентитетску конверзију. Јер империја зна да се господарем неке земље постаје не када се она окупира, већ када се промени поглед на свет поданика. Прилог овој тези у време кијевског Мајдана дао је и Kарл Билт:
„Православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“