Хиндуизам: Ненасилна религија чији су симболи означили трагедију западног света / видео /

Насупрот велепним индијским храмовима, раскошним бојама и непоновљивим укусима, као и духовности која почива на вишемиленијумској култури и традицији, на медитацији и јоги, стоје призори сиромаштва, прљавштине, несташице воде, неописивих гужви и хаоса.

Милица Бакић Хејден је у Индију први пут отпутовала као постдипломац крајем седамдесетих година прошлог века и провела у њој читаве две године. Касније јој се враћала више пута, одлазећи тамо и с породицом.

„У књизи описујем првих неколико месеци свог боравка у Индији, како бих приказала како изгледа теренско истраживање у условима без пијаће воде, у којима је све радикално другачије од онога на шта смо навикли, када се бавите научним радом и скупљате грађу, а немате где ни фотокопију да направите, него све исписујете руком. То је потпуно другачији свет. Ипак, Индија је данас једна од водећих земаља у ИТ индустрији и направила је невероватан скок за неколико деценија. То не значи да не постоји и она стара Индија, посебно у руралним крајевима, али је начин живота тамо данас потпуно другачији, модеран. Када погледате неке савремене градове попут Бомбаја (Мумбај), они су потпуно непрепознатљиви“, прича наша саговорница.

Захваљујући глобализацији, широм света, а посебно на Западу, већ деценијама су веома популарни бројни феномени који потичу управо с Индијског потконтинента, односно из хиндуизма као његове доминантне религије, као што су јога, медитација, вегетаријански и вегански начин исхране, институција гуруа, појам карме.

Наша саговорница објашнјава колико ови феномени, пре свега јога и медитација, у западној интерпретацији имају везе са својим извориштем.

„Јога има везе с хиндуизмом у смислу да је земља њеног порекла Индија. И јога и медитација су имале важно место у индијској традицији. Данас је она, међутим, стављена у контекст који је потпуно секуларан, није везана ни за какву религију. Јога то и не мора да буде, може да се ставља у разне контексте и да у том смислу за некога буде замена за религију, поготово у њу ејџ трендовима, као нека алтернативна духовност. То све јесте јога, али морамо да схватимо да је то нови облик њене контекстуализације. Изворна јога је несводива на фитнес“, наглашава ауторка.

Она, међутим, наводи податак да у Америци данас четрдесет милиона људи вежба неки облик јоге, да је лекари препоручују као технику за регулисање крвног притиска и нивоа шећера у крви, као и за олакшавање разних психолошких тегоба и напетости.

„Јога је у том смислу постала део интегративне медицине. Она није лек ни за шта, али је то техника која допуњава остале терапије и која се у последњих 20 година показала, како се системтски обрађује, као врло ефикасна. Исто важи и за медитацију, која се сада ради и у затворима, јер смирује агресивност“, каже ауторка.

Када је реч о гуруима, Милица Бакић Хејден подсећа на то да институција духовног учитеља постоји и у другим културама, а пре свега у источном хришћанству, у којем се поштују старци или јерони.

„Постоје гуруи који су генерацијама били духовни учитељи одређеним породицама или кастама. Неки од гуруа који се појављују на Западу заиста потичу из легитимних традиција, а многи од њих нису никада ни долазили на Запад, него су западњаци ишли тамо код њих и своје схватање онога што су видели и научили преносили код куће. Ту, наравно, често има интерпретација које су прилагођене нашем времену“, наводи ауторка.

У сусрету с хиндуизмом људи из других и другачијих култура обично памте и разумеју само појединачне аспекте ове вишемиленијумске културе и традиције, која не подразумева само религију, него комплетан поглед на живот, друштвено устројство, уметност и свакодневицу.

„Хиндуизам је једна од најстаријих континуираних светских религија. Термин хиндуизам, као обележје те религије је релативно нов и последица је како модерности, тако и постколонијалног наслеђа Индије. Сама реч 'хинду' изводи се из имена реке Инд, која је произвела значајну цивилизацију. Још су Персијанци у описима становника јужно од реке Инд употребљавали тај појам, али као географску одредницу. Потом се од 8. до 11. века, у време муслиманских освајача, тај термин користио као ознака за културно-религијску припадност, а то су прихватиле и британске колонијалне власти, када су средином 19. века пописивале индијско становништво. Тако је хиндуизам постао назив за религију, за припаднике различитих и врло бројних токова, који имају, наравно, неке заједничке тачке, користе и одређени број термина који су исти, али их на потпуно другачији начин тумаче“, објашњава Милица Бакић Хејден.

Један од заједничких именитеља разних хиндуистичких традиција јесу „Веде“ које су вековима преношене усменим путем пре него што су записане. Фасцинантан је податак да су стихове „Веда“ брамани учили наизуст, користећи специфичне технике учења, захваљујући чему је њихов садржај задржао оригинални облик до данас.

„Када се ти текстови рецитују, било где и било кад, увек су исти, зато што је систем учења и меморисања такав да укључује одређене покрете руком. То дечаци брамани почињу између седме, осме и дванаесте године. Дођу код свог гуруа да то уче, живе с њим и потпуно су томе предани. Ја сам студентима показивала један видео снимак који су Индијци кандидовали за Унескову листу јединственог наслађа. Тај видео показује како тројица брамана седе и сви напевају ведске текстове у исто време, али један од њих контролише другу двојицу и ако један застане, овај одмах наставља. То су по стотине хиљада стихова. Многи брамани чак уопште не знају смисао и тумачење онога што рецитују. То јесте јединствен начин преношења религијског знања, свете књиге, а писани облик 'Веда', који је настао вековима касније, има нижи статус од усменог предања“, каже Милица Бакић Хејден.

Хиндуизам се током миленијума прожимао с другим религијама које су се појавиле на Индијском потконтиненту, пре свега с будизмом, ђаинизмом, исламом и суфизмом.

„Интересантан феномен јужноазијских религија јесте да није било религијских ратова, иако је било врло оштрих дијалога. Врло жучне дискусије и дебате будиста и разних хиндуиста настављају се кроз целу историју ових двеју религија, као и ђаинизма. Било је врло важно победити у таквим дијалозима, јер се онда прочује да су представници једне религије успели да покажу да је одређени пут прави. Дијалог је форма коју срећемо већ у 'Упанишадама' као облик подучавања, а касније као начин размене идеја разних представника филозофских, религијских, теолошких токова“, наглашава Милица Бакић Хајден.

Једна од заједничких тачака ових религија је ненасиље, ненасилан отпор, компнента која је нарочито наглашена у ђаинизму.

„Нема религије у свету која до те мере наглашава ненасиље. Њихови монаси су познати по томе што увек носе метле од пауновог перја да би чистили пут испред себе, како не би згазили неког инсекта. Носе танке маске од газе да не би случајно неки инсект улетео у њихова уста и да га не би повредили. Да не говорим о исхрани која је не само вегетаријанска и веганска, него је још строжија, јер се и неко поврће не једе, зато што када га ишчупате уништавате му и семе. Тај концепт је одиграо значајан утицај и на будизам и на неке облике хиндуизма, као и на догађаје из новије политичке историје, од Махатме Гандија, до Мартина Лутера Кинга. То је компонента која је стигла из тог дела света која је добила и своју ширу политичку конотацију на Западу“, подсећа ауторка.

С друге стране, поједини симболи хиндуизма као што су свастика и идеја о аријевској раси одиграли су врло тужну улогу у историји западне цивилизације и целог света.

„Свастика постоји као симбол још из цивилизације реке Инда на глиненим таблицама. У хиндуизму, као и у будизму и ђаинизму, статуе Буде имају свастику, али то није нацистичка свастика, која је увек у кругу, под углом од 45 степени, она је као крст с изломљеним крацима, који уједно симболише и кретање сунца, а може бити и симбол точка, живота. У сваком случају је позитивна. Суасти значи добар живот. На сеоским кућама постоји тај знак. Постоји у храмовима. Треба знати да то није симбол који има негативно, а поготово нема погубно дејство“, наглашава наша саговорница.

Када је реч о Аријцима, ауторка наглашава да се овај појам у науци данас посматра пре свега као лингвистичку, а не као расну категорију.

„Арија на санскриту значи 'племенит'. Они који су дошли на простор цивилизације старог Инда, а постоје разне теорије одакле су дошли, говорили су аријским језицима. Сам појам је различито тумачен у разна времена, прво као расна дистинкција, заснована на боји коже, али то је одбачено и данас се сматра да су то људи који су говорили аријским језицима“, наглашава ауторка.