Уочи великог београдског концерта на Ташмајдану 4. септембра, фронтмен легендарних „Партибрејкерса“ позива све људе, и вакцинисане и невакцинисане, да дођу и да се сете ко су.
„Чекам бар тај дан, 4. септембар, да заборавимо све, али и да се сетимо ко смо, да побегнемо из погибељне апстракције у истинитост идентификације. Ишчекујем 4. септембар да се осетимо живи, да се загрлимо, да се ухватимо за руке, да будемо једни поред другог, да нам се додирују рамена. Чекам да нешто урадимо“, истиче Цане.
Бенд који у ритму улице ствара већ неколико деценија, чији живи наступи одјекују генерацијама, увек директни и гласни, „Брејкерси“ признају да су после две године чекали тренутак да се обрате својој публици и песмом излече свакодневницу.
„Ми не вредимо без наше публике. Ја нисам ту да задовољим свој его и певам свом одразу у огледалу. Публика је та која нам даје снагу“, наглашава Цане.
Он за Спутњик открива да му људи и дан данас прилазе и захваљују му се што су им суморне године обојили музиком, љубављу и исцељењем кроз песму.
Улични ходач међу хипнотисаном гомилом
Како млађа публика на вашим концертима разуме песме које су инспирисане стварношћу коју смо живели деведесетих?
- То су песме за сва времена, ако смем да кажем. Обрађују теме усамљености, трагања за љубављу, слободом, које су исте за све генерације. Они који имају 16 година осећају то у свом чистом издању, као што и они који сада имају 60 година разумеју наше песме јер су са њима одрастали.
Шта се десило са хипнотисаном гомилом?
- Хипнотисана гомила није нестала. Нарочито не у ово време када сви људи треба да буду исти. Дакле, људи се бетонирају хоризонталом и одређује им се колико ће корака да направе, колико ће пута удахнути у минуту. Ако се некада потенцирало на томе да мислите својом главом – сада је то нестало. Свако разликовање вуче неку врсту сумње, подозрења и казне.
Дакле, боримо се против истих демона, само се контекст променио.
- Сви смо ми изгубљене генерације из простог разлога што нико никад није знао шта ће са нама. Сећам се система школовања, само су чекали да прође једно раздобље и да се неко други бави нама. Већ се тада увидео недостатак визије и идеје шта ће бити са овом земљом, са овим људима. Школовање није пружило адекватно образовање, само нас је пунило непотребним информацијама, статистичким прорачунима. А шта је онда битисање? Битисање је ублажавање пада. Статистичко ублажавање пада имамо сада. Све што је љубав, све што значи да волим, комуницирам, дајем, делим, жртвујем се, солидаран сам –почело је да бледи под најездом џибера који су се „оверавали“ на свим каналима. Колико су само своју глупост продавали као мудрост; колико су просипали финоћу, а кварни су били као зуб. Али опет постоји Бог, наш отац који ће нас све спасити. Бог раширених руку чека своју децу, бог не диже руке од своје деце, само деца дижу руке од свог оца. Бог даје, ђаво одузима, за своје спасење шта се предузима?
Слобода или ништа
Недавно је обележено 40 година „новог таласа“. Како се ви односите према том периоду?
- Био сам део свега тога, с бендом „Радничка контрола“ свирали смо као предгрупа „Шарлу акробати“, чак смо наступали са њима на легендарном концерту у Љубљани. Међутим, када је све то почело да замире, када се претворило у форму, направили смо „Брејкерсе“ као одговор на глупост која је почела да се пакује у задатој форми. Глупост и испразност. Али све јубилеје морамо да славимо из простог разлога – ми нестајемо. Ми се славећи те јубилеје јављамо. Неке јубилеје нисмо славили јер смо заборавили неке људе и зато нам је овако. Зато што не поштујемо људе, не поштујемо ни себе. Некултурни смо и зато нестајемо.
У чему се крије тајна трајања „Брејкерса“?
- Свако ко одржи групу на окупу, свој рад, било да је индивидуални или не, свако ко одржи своју породицу – њему треба честитати, он је достојан дивљења. У овом времену, са овим људима који потиру све, које ништа не занима пре њих, са технологијом коју не занима срце, која нема милости, тешко је држати породицу на окупу. Технологија уз помоћ црне магије хоће да влада људима и то чини. То чини! Људи који хоће да владају над другима не бирају средства.
Шта је вама као уметнику највећи изазов када је реч о стварању нове музике?
- Највећи изазов је истина, да ли песма има живота у себи, да ли она заслужује да се прати. Нас песма зове да је испратимо, да јој дамо финални облик, а на крају крајева, та песма увек служи као лек, као визит карта, као заштита од уморне свакодневнице која те пљачка, унижава, одузима ти права да живиш као човек. Песма служи да ти да снагу, да се не угасиш. Она те и даље пали, она пали светло у теби. Еликсир за виталност лежи у нашим песмама, у порукама које не могу да нестану јер су вечне. Када пишем песме морам да се опустим да бих са висина примио поруке. Ја сам достављач небеских дарова. Некада ми се деси да напишем песму и изненадим се, а некада једноставно не могу да је завршим. Немам лични мотив, изгубим се у општости. Све песме „Брејкерса“ отпеване су за једног човека, а кроз њега се чује цео свет.