Наташа Дракулић написала и књигу о „Дари“: Прошла сам емотивну голготу и спремна сам за „Олују“

Према сценарију за филм „Дара из Јасеновца“ који је емотивно потресао целу Србију и који је гледало више од два и по милиона људи, Наташа Дракулић је написала и роман „Дара из Јасеновца” који се недавно појавио у издању Вукотић медије.

„Ово је мој књижевни деби и питала сам се хоћу ли успети да завршим роман. Неколико пута сам пожелела да одустанем, али драго ми је што сам ипак ставила тачку на крају приче“, наводи она.

Прича у роману води нас и у прошлост главних јунака, посебно мале Даре – у њене мисли, њен начин доживљаја света, лепу сеоску дечју свакодневницу коју је прекинуо сурови рат.

„За разлику од сценарија који има дијалоге и краће описе, у роману се приказује како се ко осећа, из које позиције долази, шта носи у животу. Тако сам и ја свакој жртви коју смо видели у филму, овде дала више простора. Желела сам да више кажем о њима, да учиним да читалац саосећа са њима. Бескрајни низ година припремала сам се за овај филм, прочитала много литературе, разговарала с преживелим логорашима и приход од овог романа иде њима“, истиче наша саговорница.

Према њеним речима, у роману упознајемо једну здраву, срећну породицу која није имала велике снове ни тежње – тешки рад је био њихов начин живота, али било је важно само да су деца здрава. Снове о њиховој будућности прекинула је трагедија у којој су, као и многи, страдали на правди Бога. Нажалост, круг страдања се ту није затворио, јер се то зло поновило педесет година касније.

„Малој сам Дари много позајмила из свог живота, нарочито из периода када сам као девојчица нашла у избегличкој колони због ’Олује’. Дара иначе носи име по мојој покојној стрини Даринки Грбић која је преживела логор Јасеновац. Она лежи на плитвичком гробљу, а ја се и дан-данас сећам туге коју је скривала испод црне одеће. Има мало и од моје мајке која је своју мајку изгубила у рату, а од мене је Дара наследила страх од безнађа. Дара у филму има десет, а мени је било дванаест година када смо преко ноћи избачени из својих домова у Хрватској, не знајући где ћемо и да ли ће нас уопште бити сутра“, наглашава Наташа Дракулић.

Према њеном мишљењу, пакао Другог светског рата на овим просторима за последицу има, између осталог, и „Олују“.

„Искрено, надала сам се да је та прича завршена, али после свега овога са ’Даром’, схватила сам да ипак није. Ми смо као народ нестали из Хрватске и више нема ко да буде жртва, изузев оних људи који су се вратили да живе тамо, а којима се ја дубоко дивим. У том смислу јесте завршена, али мислим да мржња није нестала“, каже ауторка сценарија и романа.

„Да бисте дали шансу будућности, морате знати прошлост“, подсећа Дракулићева и наглашава да прича о „Дари“ нема за циљ да потпирује мржњу.

„Филм о Дари није антихрватски, већ је измирујући, без обзира на све што сам као дете доживела у тој земљи. Једини проблем који имам је што за злочине у ’Олуји’ нико није одговарао формално и правно. То ме боли, али морам да идем даље“, признаје она и открива да се спрема за писање сценарија о „Олуји“.

„Знам да ће ме ’Олуја’ много више разорити од ’Даре’ јер сам је доживела. Такође постоји још много тога што треба да истражим, али мислим да сам спремна“, наводи она.

Овој уметници су овог лета преживели из логора у Јасеновцу доделили захвалницу у просторијама САНУ, што за њу, како каже, представља један од најлепших тренутака у животу.

„Онда схватите да је емотивна голгота коју сам преживела после ’Даре’ са претећим порукама и оптужбама потпуно ирелевантна. Не постоји ништа вредније у животу од тога да вам људи који су преживели ужас Јасеновца стегну руку и кажу хвала“, закључује она.