Шеф немачке службе за запошљавање Детлеф Шиле већ је затражио од федералних власти да дозволе улазак нових миграната у ту земљу. Он је „Зидојче цајтунгу“ изјавио да Немачка сваке године остаје без 150.000 радника због демографских проблема и да ће та ситуација бити све гора.
„Потребно нам је 400.000 усељеника годишње. Од неговатељица, преко мајстора за клима-уређаје, транспортних радника, до професора. Мањак квалификоване радне снаге постоји у свим струкама“, рекао је Шиле који решење, каже, види у миграцији која би попунила рупе на тржишту рада.
Хоће ли у Немачку нови талас српских радника
Пошто је реч о бројци која је далеко већа од ранијих процена о радној снази потребној Немачкој, вест је изазвала запитаност да ли то наговештава нове миграције из Србије и одлазак квалификоване радне снаге која овде већ неко време мањка.
Дописник РТС-а из Немачке Ненад Радичевић за Спутњик каже да је то директна последица пандемије због које је у протеклих годину и по дана у Немачку дошао драстично мањи број људи него што је то уобичајено.
Меицински радници и неговатељице су једно од најдефицитарнијих занимања у Немачкој
© Sputnik / Viktor Tolochko
/ „Прошле године их је много мање дошло из бирократских, техничких разлога. Скоро ниједна амбасада није издавала визе, или је тај процес био веома успорен, чак и за оне земље које имају најмање препрека за запошљавање у Немачкој, као што је Србија и уопште земље Западног Балкана, за које је у фебруару прошле године чак дошло до промене прописа којима им је додатно олакшана могућност доласка у Немачку“, каже Радичевић за Спутњик.
Олабавити процедуру
Виза се тешко добијала, или са огромним чекањем, тако да је ова вест, сматра он, више апел за људе који се баве запошљавањем у Немачкој да бирократија буде лабавија.
Он не спори да мањак квалификованих радника постоји и да ће тога тек бити и зато изјаву Шилеа види више као упозорење за наредне године, јер је број оних који су тражили да се њихове дипломе нострификују пао на неких 40.000. То значи да је прилив мали, а колико год то за Немачку била неугодна тема, њена будућност и одржавање постигнутог стандарда, како каже, зависи од прилива нове радне снаге, нових миграната.
Радичевић зато сматра да је сасвим могуће да и даље буде задржана одлука немачке владе о повољнијим условима за долазак радника са Западног Балкана која важи до 2023. године, па и повећана квота према којој је то на годишњем нивоу омогућено за 25.000 људи.
Без драматичног прилива из Србије
Радичевић ипак не очекује неки драматичан прилив из Србије и напомиње да процес миграција није лак, да људи долазе, али се и враћају. Ако се једна особа снађе, а остатак породице не, онда је то питање личних судбина, а не само финансијско питање у виду месечне зараде, каже Радичевић.
Сличног мишљења је и професор Економског факултета у пензији и члан Координационог тима за управљање миграцијама Гречић, који не верује да би то требало да представља неку велику опасност по Србију по питању већих миграција.
Увек треба бити опрезан са подацима, јер је, како каже, динамику миграција доста тешко ухватити. Поготово, додаје, што Србија таквих података нема и практично их црпимо из имиграционе статистике земаља у које наши људи одлазе. До 2016. је био тренд раста из године у годину и Немачка која има најјачу привреду у Европи је апсорбовала и највише радне снаге, истиче Гречић.
Ако неко негде може да заради неколико пута више него у Србији, тешко је спречити његов одлазак
© Sputnik / Алексей Сухоруков
/ Опрез са подацима
Од 2016. тај број је нешто ублажен. До тада је по подацима ОЕЦД ишло око 60.000 годишње, тај пик је био у 2015. години, истиче Гречић и напомиње да је од тада тај број из године у годину мало смањиван.
„Оно што ми не знамо и то не само Србија, то је колико се људи враћа. Знали смо само на почетку пандемије, али не знамо квалификациону и образовну структуру оних који се враћају, тако да ја не очекујем ни сада после овога да ће бити неке велике промене у миграционим кретањима Европе“, оценио је Гречић.
Чињеница да у последње време и у Србији постоје фирме које добро плаћају дефицитарне раднике, па је тако, на пример, посао руковаоца виљушкаром који износи терет на велику висину плаћен од 1.500 до 1.800 евра, зависно од фирме, наш саговорник економским речником оценио као конкурентност.
Србији фали конкурентност
Србија мора да буде конкурентнија за кадровски прилив, за привлачење и задржавање кадрова, а један од много фактора који утичу на то је оно што се у економији зове ценовна конкурентност, што значи да цена рада мора да буде виша, истиче наш саговорник.
„Ако неко може да заради два-три пута више негде другде, где ће наравно да има веће трошкове, али сигурно не два пута веће, отићи ће. Зато Србија мора да буде конкурентнија за таленте, за висококвалификовано, високостручну радну снагу да би је задржала. То спада у стварање амбијента да се задрже кадрови, али и привуку они из других земаља. Практично све земље у ЕУ тако функционишу“, истакао је Гречић.