Привредни суд у Зајечару донео је решење о продаји Индустрије за прераду Мајданпек доо у стечају, чију најзначајнију имовину чини „Златара Мајданпек“, највећи произвођач накита и предмета од злата у некадашњој Југославији. Пре деведесетих година и санкција производила је више од 2,4 тоне златног накита годишње, од тога је више од 50 одсто извозила, највећи део на тржиште САД.
„Златни“ бренд Србије ни за шаку евра
У односу на процењену вредност фирме која износи 259,4 милиона динара, њена почетна цена на јавном надметању ће бити дупло маља, нешто нижа од 130 милиона динара, што је око 1,1 милион евра. На продају су погони златаре, накит и украсни производи, хемија и металургија, централни магацин и пословни простори у Београду, Пожаревцу, Бору, Ваљеву, Зајечару и Нишу, као и стан у Новом Београду.
Шта је разлог парадоксу да је у Мајданпеку, граду бакра, сребра и злата, пропала надалеко чувена златара, основана 1970. Године.
„Суштински, можда најважнији разлог је чињеница да то предузеће иза себе више нема моћни РТБ Бор у чијем је саставу био. Иако су били економски самостални, могли су да користе сировину, односно злато из Бора“, истиче професор економике индустрије на Економском факултету у Београду.
Остала без моћног заштитника
Бор је заштитнички стајао иза „Златаре Мајданпек“ и својим капиталом и економским везама и гаранцијом за кредите и квалитетном сировином. Злато, као и сребро, експлоатисано у мајданпечком руднику, у Бору је даље прерађивано.
Савић подсећа да је РТБ Бор осамдесетих година прошлог века био моћно предузеће које је 1988.године имало рекордну производњу од 140.000 тона бакра, чија је светска коњуктура била врло повољна. Његови успеси су се одражавали и на пословање „Златаре Мајданпек“.
Савић каже да је, стицајем околности, давно присуствовао догађају када је „Златара Мајданпек“ добила брод „Крајина“, који је користио Јосип Броз Тито за пријем високих гостију, државника који су посећивали СФРЈ.
Некада за ВИП клијентелу
Тај брод је 1928. године добио Александар Карађорђевић када се оженио румунском принцезом, која је постала краљица Марија. Брод је направљен у немачком бродоградилишту у Регензбургу и у том тренутку је био један од најмодернијих бродова Европе. Златара га је добила са идејом да у простору брода организује врхунске изложбе златног накита сопствене производње које би посећивали ВИП гости, они који би долазили у посету СФРЈ, касније СРЈ и Србији.
Од тих великих, амбициозних циљева, нажалост ништа није остало, јер је судбину РТБ Бор делила и „Златара Мајданпек“, како ону добру, тако и лошу када су комибинат као и Србију, деведесетих задесиле санкције, па је 2003. изашла из састава РТБ-а. Тада је одлучено да се комбинат ослободи споредних делатности које нису везане за основну производњу руде бакра и производа од бакра.
Парадокс је да је у Мајданпеку, граду бакра и злата, пропала надалеко чувена Златара Мајданпек
© Sputnik / Игорь Михалев
/ Ход по мукама
„Мислим да од тог тренутка заправо почиње њихов ход по мукама који је трајао јако дуго 17-18 година. Сада смо дошли до финала после више од 20 година од почетка приватизације у Србији када више ниједно предузеће из тог периода не може да преживи, када се не тражи добро решење, него најмање лоше решење“, каже Савић.
Први покушај приватизације „Златаре Мајданпек“ био је маја 2010. када је Агенција за приватизацију обзнанила да је на јавном надметању на продају њена покретна и непокретна имовину по почетној цени од 4,73 милиона евра.
После прве неуспеле приватизације, 2010. године, крајем 2015, када је рачун био блокиран, искључени струја и вода, а око 300 запослених чекало социјални програм, очекивало се да на врата Златаре Мајданпек, закуца стечајни управник. Почетком 2016. Привредни суд у Зајечару је на предлог Агенције за приватизацију покренуо претходни стечајни поступак у Индустрији за прераду метала Мајданпек, у чијем саставу је била Златара.
Савић каже да је извесно да у ситуацији када је већ било неуспешних покушаја приватизације, нема много заинтересованих.
Нелојална конкуренција
Један од кључних разлога томе је и нелојална конкуренција. Златара Мајданпек која плаћа све порезе и доприносе и мора да поштује све процедуре које важе за производњу и промет злата у Србији, ушла је у неравноправну утакмицу у којој је потпуно очекиван овакав епилог, сматра Савић.
На тај проблем је још крајем 2015. године указивало и руководство у Мајданпеку.
„Сваки грам злата који се произведе, иде у Народну банку Србије. Сваки златарин производ морао је да носи печат НБС, што је била гаранција за квалитет. Онда су кренули приватници, увозило се свакакво злато, сумњивог порекла и квалитета, али јефтиније, што је нашу златару уништило“, објашњавао је тада директор Рудника бакра Мајданпек, Бранислав Томић.
Пошто држава није имала закон о промету племенитих метала, приватници су били повлашћени у односу на домаћу златару чији су производи морали да носе жиг. Трговце златом практично ништа није обавезивало на то.
Изгубљена битка
Савић нема дилему да је „златни” бренд Србије изгубио битку са приватним сектором. На крају би требало да будемо срећни ако уопште нађемо купца чак и за ту цену мало већу од милион евра, која је заиста смешна, каже наш саговорник.
Ионако тешкој ситуацији додатно је додала и пандемија ковида 19 када је било забрањено одржавање свадби, матура, рођендана, па су и купци који би даривали злато за такве прилике били све ређи.