Момо Капор: Човек који је причао слике и сликао приче

Слике које до сада нису нигде излагане припадају приватним колекцијама, а најзаступљеније ће бити слике из колекције Милоша Петковића.

Свих 35 слика су уља на платну и биће изложене у амбијенталним целинама које ће употпунити намештај и предмети које је током живота и рада користио Момо Капор стварајући своја уметничка и књижевна дела. Посетиоци ће моћи да уживају у делима из разних периода, а слике прате и приче које ће бити сабране у посебном каталогу.

„Попут митског грчког краља Миде, који је све што погледа претварао у злато, Момо Капор је све што наслика претварао у лепоту и све што напише и објави постане бестселер. Изложбу сам назвала 'Најлепше приче' зато што нам Момине слике поклањају ишчезли, скоро заборављени свет, пун носталгије, љубави, лепоте. Зато што је Мома био човек ренесансних дарова и Бог га је обдарио многим талентима. Његова неутољива радозналост и смисао да овековечи ситнице, ерудиција у којој су сем меморије, упослена сва чула којима је вребао причу, атмосферу, мирисе, укусе, линију, лик…Мома је свашта знао, а све што је знао умео је и да напише и да наслика на леп, очаравајући начин“, рекла је Љиљана Капор, председница Задужбине „Момо Капор“.

Изложбу ће отворити књижевник и ликовни критичар Драган Ј. Данилов, а о Моми ће говорити и читати делове из његових књига глумице Рада Ђуричин и Вјера Мујовић.

Добитнику награде за ликовну уметност „Момо Капор“, академском сликару Петру Мошићу овом приликом биће уручена плакета од сребра са мотивом „школице“ и новчана награда.

Изложбу која ће трајати до 6. новембра организује Задужбина „Момчило Момо Капор“ у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије и Медија центром „Одбрана“.

Током два месеца трајања изложбе боће приказиван и документарни филм „Момо Uncut“ који је снимљен у продукцији Задужбине „Момо Капор“.

Поколење, коме припадам, одрасло је по кујнама – јединим просторијама које су се у то време грејале зими. У њима се јело, дремало после ручка, у њима су се примали гости…За све то време, изнад нас се уздизао величанствени креденац…на његовом врху стајали су вага, месингани аван са тучком, а испод сервис са тањирима, чашице за ракију. Шољице за кафу и разгледнице које смо добијали од рођака затакнутим за стакло…

Шта привлачи обичан свет да напусти за неколико минута свој уобичајени живот и да се препусти слаткој вртоглавици изнад досадног тла? Та жеља да се лети и да се свет гледа са висине од неколико метара, показује да у одраслима, и поред свега, још увек живе деца, која, када сањају да лете или падају, у ствари расту.

Постоји један дан у септембру када онај који плови, са сетом осети да је заувек готово са пловидбом те године. Пловећи тако, једанпут дуж обале Аде Циганлије, покрај мог чамца проплови мирно мали бели букет, онај што га млада баца себи иза леђа… Букет је тог дана ухватила Сава и већ после неколико сати удала се срећно за Дунав, а ја све то насликао као стари сват.

Одлучио сам једанпут да насликам букет онако како сам га донео са Каленића пијаце. Срби, наиме, лакше подносе чак и цвеће, ако је замотано у Политику.

За мене су то сикстине на тротоару. Рађају се испод дрхтавих дечијих прстију и трају највише један дан док их не сперу поливачи.

Оне су позив на игру, оне су наше детињство на зиду.

Оне су математика – поседују бројеве.

Оне су поезија – на врху је небо.

Оне су хришћанство улице – носе у себи елемент примитивног крста.

Оне су,такође и скромност непознатог уметника . Никада нису потписане.