Савезници за суверенисте: Зашто „непослушни” желе чланство Србије у ЕУ

Како за Спутњик каже Александар Митић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду, извесно је да ове две државе, као чланице Вишеградске групе и ЕУ које блиско сарађују по многим питањима, већ годинама исказују неку врсту потребе да подрже Србију у њеним евроинтеграцијама.

„Чињеница је да су то две земље које су имале и још имају одређене проблеме са Бриселом, односно са институцијама ЕУ по многим питањима, а наручито по питању миграције. Са друге стране, питање миграције је свакако једно од питања у којима Чешка, Мађарска и Србија јако добро сарађују. Србија са Мађарском сарађује по питању границе, али и са Чешком због чињенице да је та земља у више наврата слала своје полицијске мисије на српску границу, нарочито са Северном Македонијом и Бугарском. Сарадња између ових држава такође постоји и због изузетно добрих односа које, пре свега, има председник Чешке Милош Земан са српским руководством, као и изванредних односа које мађарски премијер Орбан има са руководством у Београду. Тако да ту има и тих личних односа“, оцењује Митић.

Какви мотиви стоје иза жеље „непослушних”

Ту је, додаје наш саговорник, и питање вредности иза којих стоје Праг и Будимпешта у погледу јачања суверенитета у односу на институције Брисела.

„То су све нека питања која доводе до тога да се подржава једна земља која у великој мери дели те њихове ставове. Међутим, то не значи да, како то неки оцењују, Мађарска тиме жели да „разводни“ Европску унију. Не бих рекао да је неки ултимативни циљ Виктора Орбана да, на неки начин, ослаби Унију и уведе Србију као неку врсту „тројанског коња“, већ је једноставно сасвим природно да државе или лидери који деле одређене вредности по питању суверенитета у оквиру Европске уније, дакле јачања држава науштрб централних институција, желе да имају савезнике. Србија већ дуго, без обзира на то ко је власт у Београду, дели један такав став и верујем да има такву визију чланства у Европској унији – са јаком улогом држава чланица, а не са јаким федералним системом у ЕУ, па и у Будимпешти и у Прагу на Београд гледају као на природног будућег савезника“, сматра Митић.

„Умор“ од проширења ЕУ јачи од лепих речи и жеља

Међутим, примећује наш саговорник, упркос залагању Мађарске и Чешке, као и лепим речима и порукама које стижу са Бледа у погледу процеса проширења ЕУ, чињеница је да се та прича која долази из Брисела непрестано понавља, па ми тако сваке или сваке друге године имамо неку наводну, нову енергију која долази из Брисела.

„Али, то се не види и било би лепо видети неке конкретне примере. Имали смо тај споразум око железнице Београд-Ниш и то је рецимо нешто што је позитивно, али не видим ту неку нову енергију везано за саме интеграције и отварање кластера. У јуну је отворен један кластер који је био формални, али не видим да је било неких посебно позитивних порука по питању отварања неких других кластера, а поготово не видим да се реторика и конкретни захтеви који долазе од стране најзахтевнијих чланица ублажавају. Наиме, тај „умор“ од проширења унутар ЕУ траје већ више од 15 година и то је једноставно доминантан став, нарочито у Паризу, али све више и у неким другим државама ЕУ које имају све тврђи став по питању проширења, попут Данске или Белгије, а чак су и у Немачкој све тежи критеријуми који се траже када је у питању чланство, поготово за Србију, иако не само за њу“, примећује Митић.

Он додаје и да сваки пут када Кина направи неки нови пројекат, када потпише неки добар споразум са Београдом, и сваки пут када се постигне неки добар договор са Русијом у било којој сфери сарадње, долази до неке врсте упозорења или бриге из Брисела, док се, са друге стране, одмах реагује и неком позитивном поруком како се не би изгубио утицај на Балкану.

„Зато мислим да предстоји један доста тежак период за европске интеграције, поготово у контексту дијалога Београд-Приштина, као и свега онога што се дешава везано за Босну и Херцеговину и Црну Гору. У том смислу верујем да, без обзира на лепе речи, следи период у коме ће европске интеграције доста споро напредовати, ако уопште буду напредовале“, закључује Александар Митић.