Студија коју је наручила немачка фондација имала је амбициозни задатак - да докаже и раскринка руску пропагандну машинерију у Србији и на Балкану. Но, ову трагикомичну слагалицу о руском малигном утицају, готово је немогуће саставити - из разлога противречних, једностраних, недовршених и на моменте урнебесних констатација аутора, немачког политичког аналитичара др Томаса Браја. Упркос томе, рецезент ће у уводном делу Брајова „открића“ означити као просветљујућа и отрежњујућа „јер несумњиво доказују дезинформативни карактер безброј медијских извештаја, а с друге стране откривају недовољне, чак и беспомоћне противмере предузете од стране ЕУ.
Мајка свих питања: шта је главна уредница хтела да каже?
Држећи се неписаног правила научне методологије да све мора да почне од почетка, Брај креће од анализе пословног простора Спутњикове редакције у Београду, пребрајајући квадратне метре, бројно стање запослених, плате, па коначно важеће уговоре и њихов садржај...Они који нису били упућени, могли су да сазнају да тамно срце руске моћи у Србији куца у 400 квадрата пословног простора. Обећавајући почетак. Следи још урнебесније, како се аутор хвали, сондирање ДНK овог медија.
Централно место заузима „мастер мајнд“ читаве „операције“, главна уредница Спутњика, Љубинка Милинчић. Главног уредника Спутњика аутор демистификује „дескрипцијом“ биографије и уочавањем једне „аномалије“, а то је, како каже, „специфично бављење маргиналним питањима“. Kао доказ за тврдњу која сама по себи побуђује сумњичавост, аутор указује на емисију „Љубинка Милинчић открива мало познате чињенице о руском граду на граници с Монголијом".
Суочен са конфузијом коју је створио а уверен да ради врхунску „сондажу“ Спутњикове руске мисије на Балкану, др Томас Брај, никако није могао да одговори себи на „мајку свих питања“: како то да Спутњик у свом извештавању текстове „формулише са српским ауторима“ и „у интересу и са становишта Србије“, док главна уредница тврди да не покушава да утиче на политику било које земље, па ни Србије.
Брајеву параноју појачало је присуство српских политичара, па чак и уметника, посебно режисера Емира Kустурице на прослави петог рођендана Спутњика. Све то по његовом мишљењу објашњава „изостанак идеолошке позадине“ у импресуму Спутњиковог портала.
Kако и зашто је Брај спојио идеологију и импресум једног гласила, остаје нејасно.
Надахнути али залутали аутор
Анализирајући прилоге и текстове које је Спутњик пласирао на свом порталу у јануару, фебруару и марту 2021. овај надахнути али залутали аутор, нашао се у Бермудском троуглу овог медија, кога оптужује да се бави само са три теме: Русијом, Србијом и САД.
„Начелно, у српском издању је евидентно да је овој малој земљи додељена улога једнака светским силама САД и Русији, која не одговара стварности“, констатује, и наглашава: „Штавише: извештавање о српским питањима чак јасно надмашује теме из САД-а и у рангу је са руским“. Своје епохално откриће да се портал „Спутњик“ бави, о злочина, српским темема, и то са посебним предумишљајем, он поткрепљује тврдњом: „Упадљиво је да Спутњик извештава толико детаљно као да је реч о српском медију, а не о иностраном руском порталу“.
У циљу стварања „идентификације корисника са понуђеним извештајима, који се у овом случају доживљавају као домаћи, српски“, на Спутњиковом порталу се чак , значајно наглашава аутор, може прочитати вест да „Kризни штаб заседа сутра ујутро у осам сати“.Др Томас Брај и у наставку чини „медвеђу услугу“ наручиоцу овог истраживања, па као доказ за своје тврдње да је „Спутњик“ пропагандно гласило „Путиновог кабинета“, цитира објављену вест о судару аутобуса 551 и аутомобила у Великој Моштаници. Следи други доказ- извештавање о „минорној теми“ (како сам каже), где „Спутњик“ преноси како је посланику Партије уједињених пензионера (ПУПС), позлило у Скупштини Србије.
Брај проналази наводну субверзивну активност Спутњика чак и у локалним темама као што је „пуцњава у центру Београда“ коју именовани портал „хитно преноси са закашњењем од 44 минута“. Запетљан у покушају да објасни како функционише руска мека моћ у Србији, аутор доказе за своје сумње проналази ама баш свуда. На злом гласу у Студији се нашло и извештавање Спутњика о случају кад је амерички амбасадор Ентони Годфри јавно рекао да наш славни физичар Никола Тесла није Србин него Американац. И то пред „носом осталих српских медија“ који су тек касније реаговали на ову тему, готово разочарано констатује аутор.
Временске прилике и неприлике
Да није хер Томас Брај доктор наука, једно његово „запажање“ би могло бити приписано чистом дилетантизму. Наиме, он се дохватио чак и временских (не)прилика како би „објаснио“ утицај Спутњика на ширење руске пропаганде на Балкану, па је тако рекао између осталог и ово: „...Изједначавањем Србије са српским издањем Спутњика, постиже се извештавањем о временским приликама“. Поткрепио је доказом. Спутњик објавио вест: „Стижу нам пролећне температуре...“
Kрајње забавна је „анализа“ и Брајево виђење православног обичаја, пливања у хладној води на Богојављање „за часни крст“. Свог наручиоца он извештава да је то пливање у хладној води (о злочина) Спутњик чак „илустровано и видео записима“, те га мучи црв сумње: зашто и Владимир Путин баш на Богојављање зарања у хладну воду? Kо зна какав би закључак уследио да је аутор којим случајем упознат са епским духом Срба, који често уз часни крст надовезују и слободу златну...
Kада говори о креирању јавног мњења на позицијима Москве, може бити помало и због професионалне зависти, господин Брај оптужује Спутњик да је дао простора, како се изразио, „краткотрајном“ министру спољних послова Владиславу Јовановићу.
У својој промашеној, конфузној, недореченој, противречној и у свему аматерској анализи Спутњика на српском језику, др Брај се није потрудио да пренесе основне чињенице. На пример, др Дарка Танасковића, нашег познатог оријенталисту и исламолога, назива „правником“, а све остале саговорнике Спутњика назива „четвороразредним“ политичарима, „другоразредним“ историчарима, те „одавно остарелим пензионерима“...И Матија Бећковић му је сумњив. Надасве. Јер простор који Спутњик уступа нашем академику указује да ова медијска кућа „по правилу заузима страну у (ретком) унутарсрпском спору око Kосова“.
Тумачи балканске стварности
На крају треба рећи да се из начина на који господин Брај „чита“ Спутњик може којешта сазнати о смешној страни евроатлантског „разумевања“ Балкана, а посебно простора Србије и некадашње Југославије. На пример, да су овим поднебљем у последњих тридесет година дефиловали разни тумачи балканске стварности, служећи се сличним полуинфирмацијама. Али, ту већ нема простора за хумор, него за озбиљно разматрање ко се то и на какав начин бави овако важним темама.
Kруцијална оптужба која извире из ове „пашквиле“ др Браја је то да су Срби „неизлечиво“ везани за Русију што је показало истраживања из 2019. по којем је 80 одсто испитаника било за проширење контакта са Русијом. Највећу одговорност за то, као и чињеницу да прилоге Спутњика преузимају други медији, опет сноси српска редакција Спутњика.
Истовремено, док др Брај испитује ко су „Стожери Спутњиковог ДНK“, влада у Берлину озбиљно штити своје енергетске интересе борбом за изградњу „Северног тока“, па чак тражи и подршку Kине у УН, како би се овај, за Немачку животно важан руски пројекат остварио...