То, практично, значи напуштање постојећег система, каже за Спутњик професор Пољопривредног факултета у Новом Саду, стручњак за сточарство, Витомир Видовић.
А да је систем неуспешан јасно говоре бројке. Током 2002. године према званичним подацима у Србији било је 1,2 милона грла крава и јуница, а данас их је три пута мање.
По његовој оцени, треба да имамо три милиона говеда, а имамо 470.000, имамо 160.000 крмача, а треба нам 1.100.000. Отуда и поразни резултати спољнотрговинске размене сточарских производа која бележи негативан биланс од 51 милион евра у првој половини 2021. године.
Сточарство у Србији – поразни резултати
Увоз млека и млечних производа за шест месеци био је вредан 51,9 милиона евра, а извоз 39,3 милиона евра. Вредност увоза свињског меса од јануара, закључно са јуном ове године био је 20,6 милиона, док је извоз износио свега 1,2 милиона евра, упозорено је на састанку произвођача сточарских производа и представника Министарства пољопривреде у Привредној комори Србије.
Вредност увоза свињског меса од јануара, закључно са јуном ове године, био је 20,6 милиона, док је извоз износио свега 1,2 милиона евра.
CC0 / Pixabay /
Променити систем
Видовић истиче да су проблем мали и средњу фармери који су и најбројнији, а остављени су сами себи. На питање, одакле морамо да кренемо да би они преживели, он нема дилему:
„Мислим да Србија треба да направи такозвани грански кооперативни систем. Да се направи месна индустрија и то одвојено – месна индустрија говедарство, млечна индустрија говедарство, да кланице, односно млекаре буду носиоци развоја, јер су они они прерађивачка индустрија која вишеструко оплемени капитал у односу на примарну производњу“.
У противном ће, каже, број грла и даље падати. На питање, шта ће значити евентуално повећање откупне цене млека и премија, он сматра да то мало може да заустави пад, али да нико неће хтети да настави да ради за губитке. Ако губите 30 евра по једном товљенику, или 100 евра по једном бику, зашто бисте ви то радили, пита се он.
„Немогуће је бити ефикасан са малим бројем крава, или крмача зато што су општи трошкови велики и ви морате данас да имате 500 крмача минимум ако хоћете да вам нешто остане. У Европи се рачуна да ко нема 600 крмача не треба ни да почиње да ради. А наши мали произвођачи би то могли ако би се удружили и имали своју кланицу и од килограма живе ваге направили три килограма нове вредности“, истиче наш саговорник.
У Европи немамо шта да тражимо
Тако би, каже, направили готов производ који вреди најмање три пута више, а то би била скроз друга прича. Он подсећа да смо некада имали више од 5.000 евра по хектару годишњег прихода, сада је то хиљаду евра, а требало би, сматра, да приходујемо 10.000 евра.
Овако мали произвођачи у просеку са девет крава по млекарском домаћинству то не могу. Онај ко има 50 или 100 крмача не остаје му ништа по једном грлу, јер има велике опште трошкове. Исто је и у свињарству и у говедарству и месном и млечном. Зато он и једини излаз види у потпуној промени аграрне политике и кооперативном, или задружном приступу који ће удружити произвођаче који ће свако у својој области имати и свој прерађивачки капацитет.
Кланице зврје празне
Овај стручњак подсећа и на немали број кланица које зврје празне и напуштене од Шида до Зрењанина.
Прерађивачка индустрија је, ако хоћемо да будемо продуктивни неопходна произвођачима. Он истиче да је светско тржиште сурово и да ми у Европи са месом и млеком немамо шта да тражимо. Тамо је све попуњено, они имају толике вишкове и наше тржиште је Азија и Африка. Неће то бити ни Русија, они ће нам још мало извозити свињско месо, оцена је Видовића.