Предлог који је стигао од амбасадора западних држава да се спорови, какав је био овај око устоличења митрополита Јоаникија, убудуће решавају путем „инклузивног дијалога“, отвара и питање кога то Запад види као другу страну у црквеном конфликту, кад је по њима неопходан дијалог. И није ли посредовање у инклузији показатељ да се од политизације црквеног питања ипак није одустало.
О томе да ли ће Запад дозволити да се црквено питање у Црној Гори стави ад акта и да се у црквеном и политичком смислу опредмети манифестација саборности посведочена у Подгорици и Цетињу, разговарамо са правним историчаром Зораном Чворовићем и богословом Дарком Ђогом.
Битка је добијена, рат траје
Ако судимо под снажним утиском величанственог дочека патријарха Порфирија у Подгорици, слоге и саборности коју је том приликом изнова масовно посведочио православни народ Црне Горе и његов клир, те самог чина устоличења, Црна Гора је, сматра правни историчар Зоран Чворовић, даље од украјинизације. Или прецизније:
„Добијена је једна важна битка, али није завршен рат, јер као што мудро рече митрополит Јоаникије, ’ово зло се дуго спремало‘.“
Знатно песимистичкији закључак Чворовић извлачи анализирајући догађаје који су пратили устоличење.
„Они су показали да су представници бившег режима, али и функционери УРЕ која у новој влади контролише сектор безбедности, и те како заинтересовани за политизацију црквеног питања у Црној Гори. Друго, устоличење је показало да се поводом једног црквеног питања ишло толико далеко, чак до покушаја да се изведе државни удар, пошто, према сведочењу премијера Кривокапића, све до 4 сата изјутра 5. септембра није функционисао командни ланац у полицији. Треће, протести на Цетињу поводом устоличења употребљени су да се путем подгоричких и регионалних медија поново актуелизује и проблематизује црквено питање у Црној Гори, које су литије скинуле са дневног реда, показавши да статус и идентитет Цркве у Црној Гори није споран не само за националне Србе, већ и за највећи део националних Црногораца“, каже Чворовић.
Идентични сценарији у Украјини и Црној Гори
Уколико украјинизација подразумева наставак политичких притисака, одговор да смо јој ближи је потврдан, слаже се Дарко Ђого. Очигледно је, напомиње, да не само ДПС, већ и поједини актери који активно учествују у данашњој Влади Црне Горе, желе да у извесном смислу наставе раније идентитетске наративе, па иако је реч о различитим политичким праксама, одређени континуитет постоји. Такође, упозорава он, сценарио у Црној Гори и Украјини је идентичан, у детаљима, историјски и идентитетски наративи апсолутно су исти. Ипак, напомиње, у политичком и црквеном смислу неупоредиво је боља ситуација у Црној Гори.
„У Црној Гори практично немате никога ко у правном смислу припада НВО, која себе назива ЦПЦ. У Црној Гори је јасно да је ЦПЦ политички пројекат који служи као страшило, врста притиска на нашу Митрополију, не би ли она кренула неким незамисливим путем црквеног сецесионизама.“
Друго је питање односа становништва према тим процесима, каже Ђого.
„Догађаји у Црној Гори показали су да велики део живља има снажан српски идентитет. Ако изузмемо дукљане и милитантни изманипулисани део популације који заиста није толико бројан и који се у недељу морао концентрисати на Цетиње из свих крајева Црне Горе, православно становништво у огромном броју има или очигледан српски идентитет или и даље осећа снажан афинитет према српском идентитету.“
Упркос свему реченом, црквено питање у Црној Гори опет је актуелизовано. Томе су подједнако допринели подгорички и регионални медији, те полиција и тужилаштво Црне Горе, који су нечињењем допринели да се стекне утисак да се не ради о насилничким и противзаконитим, већ о грађанским легалним протестима.
То је разлог, упозорава Чворовић, што ће властима бити много теже да убудуће квалификују сваки сличан протест против СПЦ као кривично дело повреде слободе вероисповести, пошто је због неадекватне реакције државе на Цетињу насиље на известан начин легитимизовано.
Запад нуди своје посредничке услуге
На питање како би убудуће могла да се избегне политизација и украјинизација црквеног питања у Црној Гори и шта значи предлог да се спорови, какав је овај око устоличења, убудуће решавају путем инклузивног дијалога, Чворовић каже да политички Запад жели у Црној Гори да дође у ситуацију да арбитрира у конфликту.
Да би се то постигло, потребно им је да најпре у Црној Гори створе другу страну, пошто у црквеном питању нема друге стране која би имала иоле црквеноправно и политички легитимне захтеве.
„Зато ту другу страну у непостојећем црквеном спору треба направити. Управо томе служе протести на Цетињу. Када путем медијских манипулација учине другу страну у конфликту довољно респектабилном, онда западни ’партнери‘ нуде своје посредничке услуге, које подразумевају организацију инклузивног дијалога, у који се наравно укључује друга стране црквеног конфликта, што је почетак њене легитимације. Украјински случај показује да у тој фази ступа са својим ’добрим‘ посредничким услугама Цариградска патријаршија.“
Упадљив изостанак Цариградске патријаршије са устоличења митрополита Јоаникија, на којем су били представници, поред осталих, и Руске православне цркве, Ђого објашњава црквенополитичком проценом Фанара да би од одласка у Црну Гору било више штете него користи.
„Наслеђе митрополита Амфилохија које носи митрополит Јоаникије има врло велику тежину код многих хелофоних епархија помесних цркава, тако да би се конфронтација са наследником митрополита негативно одразила на унутрашњу репутацију Фанара која није баш перфектна.“