Песничка комуникација, „провокације“ и ратничка одбрана – како је Југославија покорила Европу

Светислав Пешић се тријумфално вратио у домаћу кошарку, Милан Минић је као асистент освојио треће најсјајније одличје у репрезентативној каријери, а Жарко Варајић дефинисао како треба обављати посао директора у тиму.

У години када се обележава две деценије од епске победе у Истанбулу, Милан Минић има још већи јубилеј – 30 година од првог ангажмана у националном тиму, на шта се осврнуо у разговору са Спутњик спорт поводом годишњице југословенског европског злата.

Прва ера Жељка Обрадовића на клупи репрезентације завршена је неуспехом на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године, промене су биле неминовне, а после легендарног освајања злата са младом репрезентацијом 1987. у домаћу кошарку вратио се Светислав Пешић.

Уз тим је остао Минић, а поред Пешића на важну позицију именован човек који је, према речима нашег саговорника, поставио темеље новог приступа што је имао значајну улогу у потоњим успесима.

„Мало људи зна, те 2001. године Пешић је чим је постао селектор отишао у Атину да разговара са Дудом и Жељком. Хтео је да чује мишљење других и да крене да ствара своје. Даље, нашег драгог пријатеља Жарка Варајића је поставио на позицију директора репрезентације и то је био пун погодак“, започео је Минић.

Варајић је знао све о репрезентацији и кошарци, освајао је медаље на Европским првенствима и Олимпијским играма, био шампион Европе са Босном, а бројне функције у организационим структурама су искалиле његове вештине и ван терена, о којима је Минић говорио на сликовит начин.

„Варајић је у репрезентацију унео другачији начин комуникације, био је врхунски играч, јако организован човек. Нећу да кажем мекша, али његова комуникација са играчима је била онако мало песничка. Утицао је на то да се нервоза код играча смири у време тешких припрема, да се спусти на нормалу“.

Тандем Пешић – Варајић створио је склад који је био неопходан тиму, предани рад је био основа, али је велика важност дата и психолошкој припреми, стварању позитивне и победничке атмосфере која је као резултат донела злато.

Да би се то постигло, селектор, стручни штаб и организациони тим морају добро да познају своје пулене, што је једино могуће кроз окупљање на припремама, које Минић апострофира као основу за било које размишљање о резултату.

„Не мораш ти играчу да објасниш да је победа важна, он је постао врхунски зато што га само победа задовољава, чак и када игра крајцерице жели да победи. Пред важну утакмицу не мораш да мотивишеш играча, он већ хоће да победи, мораш само да га психички спремиш да пружи оно што може, да се не блокира због превелике жеље. Можда је најлакше да се каже и да се схвати – то је нама питање живота и смрти. Ми смо поднебље, ми смо нација која је морала да се бори за преживљавање. Преживљавање против Турака, преживљавање у два светска рата... То се записало у гену, кад изађеш на терен, ко ти је противник? То је исто ствар преживљавања, али не постоји образац, нешто се ради овако или онако... Сваки играч се индивидуа за себе, велики део припрема сам играч мора да уради. За некога је галама изазов, а они су у Истанбулу показали да када уђеш ратнички – нећеш ни да осетиш. Када знаш да се кроз историју ишло пешке преко Албаније, кажи ми, шта је теже од тога? У припремама можеш да попричаш са играчем, негде успеш да га смириш, негде погрешиш па га оптеретиш, али оно што је срж свега је јединство, језгро тима је вукло даље и они су из тога црпели снагу. Велика је улога првог тренера, да свако прихвати своју улогу, не на силу, него да убедиш играча да је то тако. Пешић је већ на припремама разговарао са свим играчима које је одабрао, он је врло захтеван тренер у сваком смислу, али је све било беспрекорно организовано јер је Варајић у томе био прва класа“.

Варајић је преминуо 2019. године, али иза себе оставља завештање које се мора памтити и на које Минић указује, као и на веома значајну идеју коју је имао Пешић.

„После освајања медаља био је директор за млађе категорије и освојено је седам златних медаља. Као стално запослени тренер у КСС био је Стеван Караџић, заједно са Варајићем одредили су тренере, бавили се селекцијама, урадили су сјајан посао, сваки тренер, свака селекција је имала врхунски организоване припреме, а сада су оне и код младих категорија све краће. Пешић је увек инсистирао на повезивању категорија, али је све то мало тешко, играчи сазревају кроз утакмице и могу да изгоре, да нестану, ти да би увео младог играча у репрезентацију мораш да имаш припреме, да га спремиш психички и кроз рад да не изгори. Није то црно па бело, свака формула зависи од селекције и то је променљива категорија. Како генерација сазрева мора да се мења и метода рада, неко напредује брже... Сада је много теже, има много бабица и испаде да најмањи утицај на играче има тренер, сви други више причају него тренер, а тренер би да ради, а не да прича...

Добра организација је Пешићу и његовом стручном штабу омогућила да до краја спроведе његову филозофију.

„Пешићева филозофија је да се 90 одсто бави собом и својој екипом, а десет одсто противником, инсистирао је да његов тим наметне игру коју он хоће, ми смо тада имали страшне одбрамбене играче на бековима и то је прштало. Саша Обрадовић, Владо Шћепановић... Ниси имао играча који је играо одличан напад, а да није играо одбрану! Марко Јарић је тада био познат по одбрани, а не по нападу, Веселин Петровић је ушао у репрезентацију само због тих борбених, најосновнијих квалитета, а клима у тиму се стварала кроз рад. Сви играчи су улазили у игру првенствено са аспекта одбране, а у нападу шта ураде... Ниједна репрезентација као те 2001. године није имала такав тајминг да када одигра добру одбрану и напад буде добар. Поклапало се, лако се правила разлика, ми смо већ у десетом минуту сваке утакмице имали предност“.

Југословенска екипа је протутњала кроз прву фазу такмичења, редом су падали Хрватска, Естонија и Немачка, а Минић нам је открио да се суочио са неочекиваном ситуацијом пред почетак елиминационе фазе.

„Ја сам пратио две групе у Анкари, играо се бараж за пролаз даље, Летонија против Литваније и ко победи иде на нас. Имао сам спреман извештај за Литванију, а оно Летонци добију 20 разлике... И ништа од материјала о њима! Ништа, седи целу ноћ, а они имају поставу без правог центра и сви шутирају тројке. Тако су побеђивали. Е, сад, основни наш принцип је био да се одбранимо у ситуацијама 1 на 1, ако нема продора, нема ни слободних за шут. А имали су сјајне проценте, против нас су одмах стали у зону и то је иритирало наше играче. Дали смо им 11 тројки за полувреме узастопце, а они ниједну! Говором о стравичној одбрани, не само да нису шутнули, него нису ни видели кош. Пешић је ту сјајан, мораш мало да провоцираш играча, у смислу самопоуздања и увек је инсистирао на агресивној одбрани споља“.

Како доћи до тога на ком ривалском адуту треба базирати фокус дефанзиве? Кроз скаутинг, Минићеву специјалност, већ тачно 30 година, још од времена када је као помоћник Рајку Тороману у клубу ИМТ на видео касетама радио анализу ривала, што је био пионирски подухват у Југославији.

Иновативан рад га је препоручио репрезентацији, као спољни сарадник је учествовао на Европском првенству 1991. године, а од 1995. је постао стални члан стручног штаба – у најтеже време, време санкција и међународне изолације.

Та 2014. година му је донела први балкон, односно доживљај великог славља испред балкона Старог двора у Београду. Заслужио је то и 1995. и 1998. и 2001. године, али...

„Ја 1995. године нисам био на балкону, морао сам да останем да радим у клубу, био сам Дудин помоћник, а он је као први тренер отишао у Београд, ја сам продужио у Паниониос на почетак припрема. Календар је тада био другачији, по завршетку првенства су почињале припреме клубова, нисам могао да будем на два места. Три године касније, на Светском првенству сам „погинуо“. Већ је тада био поремећен календар, ја сам ујутру имао два тренинга са Олимпијакосом, током ноћи сам радио извештаје о противницима репрезентације и ујутру у 8 сати на Дуда и Жељко су имали извештај на столу уз доручак. Имали смо јутарње тренинге за припрему, у међувремену гледају се и утакмице и онда радиш целу ноћ. Велику помоћ сам имао у Веселину Матићу, садашњем селектору Индије, поделили смо посао... Једноставно, не можеш да издржиш десет дана са сат времена спавања дневно. И тада, Дуда је отишао на балкон, а ја на припреме са Олимпијакосом. Три године касније, 2001. године сам радио у Арису и одмах сам из Истанбула отишао у Солун“.

Велики повратак у репрезентацију значио је и да је коначно време за балкон – кошаркаши Србије су на челу са селектором Александром Ђорђевићем освојили сребрну медаљу на Светском првенству, неочекивано за велики део јавности, чије коментаре и сумње Минић и даље памти.

„Пред 2014. годину ни троје новинара нас није испратило на аеродрому, нико није очекивао ништа од нас. Били смо четврти у групи, али нико није разумео да ми као четврти хватамо грану на жребу која је била предвиђена за Шпанце, а водила је до финала без сусрета са Америком. Причали су тада као и сада, говорило се о финалу Шпанија – Америка. И ту, нормално, изиритираш све екипе, дође Француска и победи те у четвртфиналу, после ми добијемо полуфинале и стигнемо у финале. Када смо се вратили са Светског првенства 2014. године, пошто смо изгубили лагано од Амера, јачи су, али коментари су били да нисмо морали баш тако... Ало, бре, ми нисмо имали снаге ни за загревање, против Француске је била паклена утакмица, даде Радуљица онај кош преко главе, важан кош, али је Батум кренуо и „уби нас“... Рекох тада Јовићу кроз шалу – „што га удари главом, уби нас човек, ти си крив“. И стално питање, зашто Бирчевић... Па, Бирчевић је тај шраф који доноси воду, који тренира феноменално, чини онога који игра против њега спремним за оне изазове које има на терену, игра добру одбрану, игра прљаво, игра на фаул... Он је практично припремио Бјелицу како да игра против противника који неће да га штеди. Могли смо неког другог? Ми смо доказали на паркету да је исправно све што смо урадили, да смо урадили другачије не бисмо имали сребрну медаљу, али се и даље прича своје... Саша Ђорђевић има једну лепу дефиницију, од првог дана је то причао, али новине није то занимало – не треба тиму 12 најбољих већ 12 који најбоље сарађују и то је битна разлика. Ми смо 2005. године имали никад јачи састав, али нисмо имали тим, играчи нису сарађивали. То се дешавало и другим репрезентацијама, Хрватима на пример... Они су направили подвиг одласком у Рио, а ми смо их ту срећно победили, украли смо две лопте на половини терена и из тога дали кошеве“.

То се догодило пре пет година, Олимпијске игре у Токију су остале ускраћене за дуел Србије и Хрватске. Како је за суседски национални тим то мање-више стандардан исход, од Србије се очекивало много више, али правио се рачун без крчмара који је резултирао неуспехом у квалификацијама.

„Ту је јасна ствар, анализа постоји не да би се тражио кривац већ се анализа прави да би се грешке исправиле и да би се било боље. Медије много кривим за то, 50 одсто одговорности иде медијима, а нико није преузео ту одговорност за себе. Будимо искрени, није се писало о квалификацијама, писало се о медаљи на Олимпијским играма, а квалификације нису ни почеле. Исто се дешава и у Канади, Канада је била апсолутни фаворит, комплетан стручни штаб им је из Торонта, НБА шампиона, али мајстори нису прошли. Ко их је изненадио? Чешка! Још је тамо био доста јачи турнир, били су и Грчка и Турска, а ми смо за Београд знали да ће 90 одсто најважнија утакмица бити против Италијана. Сви су писали да 20 година нисмо изгубили од Италије... Па, хвала им, дали су мотив Италији... Немамо само ми инат као нација, познати српски инат... И други имају инат, а он се рађа из поноса! Њихови новинари су писали како екипа иде реда ради у Београд, изазвало је то револт код играча, али су имали и алиби да им нико ништа неће рећи ако изгубе јер су већ били отписани. А овде? Повећава се оптерећење, нико не пише о Италији, да имају квалитетан тим, да играју добро... И не само да су нас добили 20 разлике, него нисмо имали ни шансу да добијемо. Такву атмосферу око тима креирају медији, нећеш чути ниједног тренера, играча, никога да каже нешто тако, све се говори са резервом“.

Правих анализа није било, разлога за неуспех има превише и никада до краја нису стигли у први план, а основа свега је у календару такмичења који је натрпан мечевима великог значаја где постоји мали простор за грешку.

Минић истиче да су „слабије“ утакмице веома важне јер се тренер увек труди да добије нешто из њих, нарочито када нема времена за припреме.

„Некада си имао по 11 припремих утакмица, сада не можеш... На пример, Пешић који је прилагодљив човек, у односу на захтеве, он је имао добре припреме 2001. године, одличне припреме, радило се у Железнику, а сада у прозорима, шта ће имати? Неће моћи да селектује играче које може, зависиће од такмичења, протокола, путовања... Олакшавајућа околност је то што је у целој Европи 60 одсто напада слично, самим тим је слична и одбрана. Али, када се ишло на Светско првенство у Манили, када се освојило злато, припреме су трајале три месеца, нису играчи видели ни град ни ништа, а на пример Пешић је јуниорску репрезентацију водио на припреме у неко одмаралиште поред Пирота, осим медведа и зечева ништа друго нису видели. Сада, усред такмичења, због такозваних прозора, мораш да узимаш играче у такмичарском ритму, у форми, није стигао ван форме па га ти уводиш, нити можеш да планираш његову форму, правиш селекцију у зависности од прозора и противника. Ја знам да Пешић воли да гурне младе играче у тим, али младог играча немаш времена да припремиш за захтеве на утакмицама јер немаш припреме и зато мораш да узимаш искусне. Србија има добре играче, али играју у иностранству и не можеш да дођеш до њих. Летонија је, на пример, слабија, али може да има целу репрезентацију... Словенија је страшан пример, није се квалификовала на Светско првенство јер није имала петорицу водећих играча који су освојили Европско првенство... Велики је проблем календара, ако не буду то договорили... Сада је све раубовање играча, повећава се број повреда, а ако још и добијеш корону, чак и лакши облик, 14 дана нема трчања, нема ничега... И ово што се сада игра, свака част играчима и тренерима који се сналазе у оваквим условима који нису нормални ни за играче ни за тренере“.

Ипак, и у таквим условима, српска кошарка је доживела неколико лепих вести – једна од њих је и повратак Жељка Обрадовића у Партизан, чија страст за кошарком остаје јака као и на почецима управо у црно-белима.

„Код Жељка не можеш да се појавиш на терену са искљученом главом, да дођеш само да трчиш, за то „оде глава“. Жељко играча укључи првом вежбом, најобичнијом вежбом, на пример, да му задатак додавање о земљу, а играч, пошто је искључио главу, дода директно. Е, ту већ крену рибања... Играч код Жељка мора да буде и ментално и физички спреман за тренинг. Зато су његови тренинзи тешки јер захтева ментални приступ, а највећи потрошач енергије у организму је мозак. Зато је и кошарка лепа јер је то шах на терену.“

Србија има бриљантне кошаркашке шахисте, сјајну генерацију, али европско злато нема од Истанбула. Може ли се то поновити?

„На то питање никада не одговарам, то желимо, а шта ће да буде... И други имају исте жеље, знају да играју, имају и инат и понос и карактер и знање, а најбољи пример је шпанска репрезентација после 2001. године и пораза од нас у полуфиналу Европског првенства“, закључио је Минић.

Док не стигне нова прилика за велико славље, подсетимо се како је Југославија савладала Турску и постала шампион Европе.