Како је на хиљаде Срба остало без посла у Кини

Поред учења страних језика преко интернета, у последњих 10 година у Кини су тренд приватне школе, најчешће енглеског језика, а деца су на њему слушала и друге предмете, па и уметничке.

У једној од њих последњих шест година предавао је и наш саговорник, на почетку каријере у Пекингу дуго је радио у тренинг центру за најмлађе, где енглески уче буквално бебе и деца млађа од пет година. Школа је заправо амерички бренд који је имао ланац центара који се бави подучавањем деце најмлађег узраста.

Владимир Срдановић каже да је у Кини последњих 20 година акценат на развоју привреде, па је држава схватила да други сегменти каскају. Циљ је да се подигне квалитет живота у сваком смислу, на ред је дошло образовање.

Министарство просвете је одлучило да редефинише, уједини план и програм свих школа, приватних и државних. Све што се до сада радило из иностранства, почевши од онлајн часова, а много је и агенција из иностранства овде имало своје клијенте, сада је забрањено.

„Кина апсолутно контролише свој интернет саобраћај са иностранством, имају забрану за многе сајтове попут Гугла, Фејсбука, Твитера, па им није било тешко да то реализују. Они сада штите свој план и програм едукације, али и своје стручњаке, а самим тим и књиге. Сликовнице, уџбеници за почетнике који су долазили од Оксфорда, Хајнемана и других центара са Запада, све је избачено из школа, вртића и предшколских установа. Они сада праве своје уџбенике“, објашњава Срдановић.

Он додаје да је одлука дочекана на нож код људи који у Кину долазе да би предавали, јер су изгубили посао који у тој земљи обезбеђује врло пристојан живот. Љути су и родитељи, траже да им се рефундира новац, јер су многи часове платили и неколико година унапред.

Срдановић каже да је у Кини била права јагма за страним професорима, наставницима и васпитачима на енглеском језику, посебно са енглеског говорног подручја, али Срби су одлично пролазили, јер имају сјајан изговор и добре препоруке.

„У тим центрима у великим градовима су радили искључиво странци, Кинези сада имају доста новца, родитељи су могли деци да приуште да имају ’тичера‘ у агенцијском простору. То су биле мале приватне школе за стране језике, 99 одсто ђака учило је енглески, али и италијански, руски, немачки и шпански.“

Податак да је чак 20.000 Срба остало без посла због нове мере кинеског Министарства просвете, како тврде медији у Србији, наш саговорник не може да потврди, али каже да је сигуран да је у последњих десет година макар десет хиљада људи прошло кроз овај посао. Многи су радили онлајн из Србије, „на дивље“, то је управо један од разлога укидања овакве наставе.

„Наши који живе овде имају сертификате, све дипломе, јер морају да буду верификоване у кинеској амбасади, односно нашим агенцијама у Србији. Међутим, онлајн часови су били највећи проблем, нису могли да се контролишу људи који раде из иностранства. Доста наставе је у последње две године, посебно због ковида, пребачено онлајн, на зум и апликације које се користе за конференцијске разговоре. Постоје агенције из иностранства, али и појединачни приватни часови људи“, објашњава Срдановић и каже да Кина жели да контролише какво знање деца добијају.

Није само немогућност контроле часова преко интернета разлог што су школе укинуте, стручњаци који брину о деци у Кини схватили су да су преоптерећена, клонула су. Родитељи су их притисли да након школе која се завршава у 15 часова, за старије у 17, имају ваннаставне активности — готово до девет увече.

„Деца су почела психички да ’пуцају‘, да посустају, јер то није нормалан ритам за њих. Родитељ као родитељ своје дете форсира, али често и покушава да излечи и неке своје комплексе или оно што он није имао да пружи детету, да би било геније, да успе у животу. Једноставно, Кинези су се отворили према свету и желе да им деца буду веома образована, да их припреме за стране школе, факултете у иностранству“, објашњава наш саговорник из Пекинга.

Он, каже, није угрожен овом мером, на време је у Пекингу започео још један посао, бавио се трговином. Додаје да свако ко жели да остане, иако можда више неће предавати енглески, може да се снађе, јер је у земљи која пружа бројне могућности.

„Кина је једна велика фабрика за целу земаљску куглу, сви у Кини купују шта им треба, почевши од грађевинског материјала до играчака од пластике. Нашао сам се у тој причи, знање језика ми је одлично дошло да се снађем овде, требао ми је посао у бранши да бих могао да станем на ноге. Сада богу хвала, све функционише како треба.“

Поједини западни медији тврде да су кинеској влади укинуте интернет платформе трн у оку пре свега због велике количине података које прикупљају, а које влада не може да контролише, те да су онлајн часови забрањени и због заштите приватности података.

„Кина је светска сила која жели да контролише образовање нових генерација, то је основни разлог зашто су ове мере уведене. Рад са децом на интернету у земљи која има милијарду и 400 милиона становника немогуће је контролисати, а што се тиче предавача из Србије, они и даље несметано могу да раде са децом из Јапана, Монголије, Вијетнама, Тајланда, земаља до којих је такође стигао тренд учења енглеског језика“, каже Срдановић на крају разговора за Спутњик.