Научни тим води академик Радомир Саичић, редовни професор на Хемијском факултету Универзитета у Београду, који објашњава да вируси немају своју протеинску машинерију, већ користе протеине домаћина, преотму његове ћелије и инструирају их да производе протеине који су им потребни.
Циљ је, дакле, да се пронађе лек који ће стопирати ковид 19 да се служи нашим протеинима:
„Ми смо развили једну синтетичко-хемијску методу из области органске синтезе која омогућава да веома ефикасно дођемо до одређених типова структура које се називају иминошећери. Добијање таквих једињења повезано је са одређеним проблемима, али смо колегиница Зорана Ферјанчић и ја са млађим колегама развили методе које нам омогућавају да врло лако, у односу на друге познате методе, дођемо до тих једињења. Наше синтезе су међу најефикаснијима које су до сада познате“, објашњава Саичић.
Српски лек — спречава развој протеина који хране ковид
Он додаје да тим сада заправо трага за лековима који спречавају синтезу протеина, да практично блокирамо наш организам у једном временском периоду да не производи протеине који су ковиду потребни.
„Сматра се да наш организам то може да преживи у једном ограниченом временском периоду — а вирус не. Када дође до инфекције, могли бисмо спречити репликацију вируса на тај начин да му практично избијемо из руку фабрику протеина који су њему потребни.“
Иако примена иминошећера у борби против вируса није нова ствар, научници из Србије први су дошли на идеју да их употребе у борби против ковида. Академик Саичић објашњава да су ранији покушаји примене имали промењив успех.
„Рецимо на вирус ХИВ-а не делује уопште, иако се очекивало да ће имати дејство, ин витро има ефеката, али у пракси се не показује као корисно. Међутим, за вирус денга на мишевима који су заражени смртоносном дозом, једна доза иминошећера, једна инјекција сачува их од смрти.“
Исти метод у још два светска научна рада
Наш саговорник каже да тренутно у свету постоје још два научна рада где је на основу врло систематичних студија указано на једињење истог типа који користе научници са Хемијског факултета.
„Колеге са Пастеровог института у Француској, Марко Вињуци који је тамо водећи истраживач, дошли су до податка да једно од тих једињења практично може бити нешто што би се могло користити у терапији ковида 19. А ми смо, независно, другим начином размишљања дошли до сличне претпоставке, што указује да је она вероватно тачна“, каже овај научник.
Укључено пуно научника
У пројекат су укључени и људи који се баве компјутерским моделовањем, фармацеути, органски синтетичари, биохемичари и вирусолози, а управо ће Пастеров институт имати важну улогу у српском пројекту проналажења постојећег лека који може да спречи ковид 19 да се служи нашим протеинима.
„Поента је у томе да ми из базе података познатих лекова који лече ретке болести, изаберемо неколико кандидата и рачунарским моделовањем видимо да ли се они уклапају у наше протеинске мете које су битне за терапију ковида, синтетишемо их у лабораторији, испитамо да ли остварују жељену активност. Затим их шаљемо на антивирусне тестове у Пастеров институт у Француској. Са повратним информацијама из те куће знаћемо да ли је наш концепт исправан. У следећој генерацији једињења правимо још моћније и ефикасније кандидате који би требало да буду кандидати за нове лекове“, објашњава Саичић.
Он додаје да ово истраживање заправо штеди време за развој потпуно новог лека, може одмах да се крене у клиничке фазе испитивања, што истовремено умањује и цену лека.
Трка са временом и терет јавних набавки
Тим нашег саговорника ради у оквиру Специјалног програма истраживања ЦОВИД-19 који финансира Фонд за науку Републике Србије, неизмерно је захвалан на новцу који је омогућио истраживање, али каже да је у борби против ковида једнако важна и трка са временом.
У свету тренутно постоји још 199 оваквих пројеката, сви су ослобођен процеса јавних набавки, осим српског, који би могао бити најближи решењу. Јавне набавке трају најмање три месеца, хемикалије које су им потребне стижу за четири до шест месеци, а планирано је да цео пројекат траје годину и по дана.
„Нама су хемикалије оружје и муниција, а борбу против корона вируса многи пореде са ратом против невидљивог непријатеља. Замислите да у рату војници који су на некој чистини изложени ватри траже муницију, морају да расписују конкурс, да чекају три месеца на пушке или гранате, ту посла нема“, закључује Саичић.