Баук српског света: Зашто је један историјски појам „престравио“ политичаре у региону

Идеја о постојању „српског света“, или како је раније у средњевековној и касније нововековној историографији крштена — „српских земаља“ — оспоравана је кроз читаву историју, од Турака, преко од Хабзбурговаца, до комуниста. И једни и други и трећи у њему су препознавали опасно семе чувања сећања.

Шта је то што би Срби требало да забораве и зашто појам српски свет који упућује на културни простор, а не на интегралне националне територије, изазива толику дреку и у 21. веку?

Страх хегемона од непоћудног народа

Др Александра Гајића, научног сарадника Института за европске студије, негативне реакције на сваки епитет српски не изненађују. По њему, реч је о наслеђу вишевековне политике која је српски чинилац на Балкану и просторима где је живео српски народ посматрала као непоћудан и неподобан елемент, препреку великим силама да на овим просторима остваре своју доминацију.

„Разлог за то треба потражити у простој чињеници да се српски народ показивао као највиталнији и најбројнији, идентитетски одређен и са својим историјским наслеђем спреман да одоли притисцима хегемона на овом простору. Због откидања на тим просторима дела становништва и пребацивања у нови културно цивилизацијски ареал, код новонасталих нација створио се један условни рефлекс где све што има предзнак српско, аутоматски је њима противно. По њима, иза сваког помињања нечег што је српско заправо стоји великосрпска претензија. То је била политика Хабзбурга или Аустроугарске монархије, касније настављена у периоду Југославије кроз политику Хрватске сељачке странке и тадашње опозиције, а од Другог светског рата и 1944. препозната у слогану ’Слаба Србија, јака Југославија‘. Ова поставка потка је свих политика које су вођене у комунистичкој Југославији.“

Инстинкт непријатељства и неповерења према свему што има префикс српски је, објашњава Гајић, преовладао и у некадашњим федералним јединицама Југославије, које су се деведесетих отцепиле и покушале да створе свој државотворни и национални идентитет. Исту матрицу су, каже, преузеле и западне силе које су деведесетих година покушале да остваре доминацију над простором Балкана. Та матрица им је, поред интимног уверења да је српски фактор проблематичан и реметилачки, сматра, била корисна у наметању себе као хегемона у новонасталим државама и нацијама на овим просторима.

Простор културно-историјског идентитета

На питање да ли је овај појам адекватан у формулисању етноисторијских територија на којима су Срби живели, Гајић одговара да јесте, у највећој мери. Израз „српски свет“ је, подсећа, преузет из историографије 20. века, која је посматрала неке просторе на којима су се одређене државе и културе развијале — као византијски свет, руски свет. Реч је, каже, о простору који није везан само за територију, већ за један специфичан културно-историјски идентитет који на неком простору, у неком ареалу егзистира, развија се и додирује са другим културама.

„Мислим да је у научном смислу доста утемељен термин ’српски свет‘. Реч је о културном, идентитетском одређењу.“

У поређењу са, на пример, појмом српске земље, српски свет, указује Гајић, има много блаже, много неутралније одређење које није територијално и не претпоставља политичке и геополитичке аспирације.

„То је неутралан, благ и потпуно легитиман појам. Ако је легитимно да други народи, попут Британаца и Француза, именују идентитетски простор ,зашто то исто не бисмо могли и ми. Зашто тај термин не бисмо користили као кровни појам за бригу матичне државе о народу који је остао ван простора матичне државе.“

Значајан искорак после три деценије

Враћање синтагме „српски свет“ Гајић не оцењује као израз велике храбрости, али сматра да је после три деценије проскрибовања свега што се односи на културно-идентитетско одређење целог српског народа, без обзира на то где он живео, значајан искорак напред. У којој мери је зебња коју „српски свет“ буди у регионалним постнатовским приликама на Балкану један дубоко феноменолошки појам, говори и чињеница да би на истоветну осуду наишло и позивање на византијски цивилизацијски круг.

Гајић сматра да би у овом појму било препознато другачије културно цивилизацијско одређење и политичке претензије које они виде чак и када их нема.

„У истој мери као и ’српски свет‘ и припадност православном цивилизацијском кругу би била за многе иритантна. Српска култура припада источној цивилизацији и културном кругу чије историјско језгро јесте била Византија, али се она међу народима источног православног круга развијала на различите начине. И овај појам би био непријатељски прихваћен од истих оних којима смета ’српски свет‘ или српски културни круг, јер га сматрају опасним. У западној историографији појам Византије је све до друге половине 20. века био пежоративан и тај призвук није до краја ишчезао.“

Аналогија са руским светом

Поредећи „српски свет“ са „руским светом“, Гајић каже да је појам „руски свет“ био присутан раније, пре него што је ушао у политичку и културну употребу на постсовјетским просторима. По њему, „српски свет“, ипак, није директно преузет по аналогији са руским.

„Можда је био инспирација и подстицај, али културно-идентитетска позиција руског и српског народа није идентична, јер руски народ је део велике империјалне традиције —двојни идентитет који нема везе са етничким и који сам по себи подразумева културно цивилизацијско одређење, које у себе укључује и друге групе, етничке, чак и друге вероисповести. С друге стране, код Срба је ово одређење верског етичког типа и не може се повући знак једнакости између њих.“