РУСИЈА

Нереална очекивања Брисела: Како то Русија „дели“ већ подељену Европу

Порука шефа европске дипломатије Жозепа Бореља да се мора осигурати да земље-чланице Европске уније захтевају од Русије да разговара само са ЕУ, проблематична је на више нивоа, таква очекивања су нереална и сигурно неће уплашити једну Немачку, оцењује историчар Саша Адамовић.
Sputnik
Како каже, Борељ је пред Европским парламентом поновио већ познату тезу да Русија својом политиком покушава да подели ЕУ, али је у свом говору заправо показао да је узрок подела на другом месту.

Нереална очекивања Брисела

„Шеф европске дипломатије рекао је да Русија жели појединачне разговоре са важним државама-чланицама ЕУ, мимо Брисела, чиме је изгледа свима ставио до знања да поред важних постоје и неважне државе у ЕУ. Дакле, он који се залаже за јединство Уније, за јединствени наступ према Русији, заправо је показао да у ЕУ заиста постоје поделе, за које Москва није крива“, примећује Адамовић.
Он је уверен да потенцијална жеља Бореља да таквом изјавом, између осталог, притисне и Немачку због изградње „Северног тока 2“, неће дати резултате.
„Тај пројекат је од великог националног интереса за Немачку и она се сопствене политике и односа са Русијом неће одрећи, а то неће учинити ни друге државе ЕУ, попут Француске или Мађарске. Притом, иако су што бољи односи са Русијом у интересу Европске уније, она једноставно није у стању да формулише позитивну политику према Москви, прави низ погрешних потеза и следи америчку антируску политику. Управо зато одређене државе-чланице и желе да задрже појединачни однос са Русијом, јер воде рачуна о сопственим националним интересима“, каже Адамовић.

Унутрашња борба ЕУ

Милан Игрутиновић из Института за европске студије објашњава да због сложене структуре ЕУ и начина вођења спољне политике, као и због географије и природе економских односа на Европском континенту, заједничко вођење спољне политике ЕУ према Русији није било нешто што је у пракси било потпуно могуће.

„Заједничка спољна политика према Русији се огледа, на пример, у постојању режима санкција које су последњих година примењиване у неколико таласа. Оне су, мање-више устаљене, обнављају се на сваких шест месеци, а све чланице ЕУ једногласно их одобравају. Са друге стране, постоји варијетет односа Русије са појединим земљама Европске уније, а најпознатији пример је, наравно, завршетак ’Северног тока 2‘ са Немачком, чему се Америка дуго противила, а онда је током пролећа, на неки начин, због својих интереса попустила Немачкој“, објашњава Игрутиновић.

Русија, додаје наш саговорник, има осетно боље односе са земљама Медитерана него са својим непосредним западним суседима, односно земљама источне Европе, па водити јединствену политику према тако великом суседу Европске уније као што је Русија, притом у тензичним односима након сукоба у Украјини и током овог режима санкција, напросто није лако.
„Зато овим Борељ, на неки начин, показује једну интерну фрустрацију бриселске администрације. Чињеница је и да су односи две стране у дубокој стагнацији, како време протиче, то изгледа као перманентно назадовање у односима јер нема бољитка, а на крају нека тактика Русије према ЕУ и јесте да избегава Брисел, а да више разговара или сарађује са појединим државама чланицама у складу са својим принципима и начелима. Тако да је са становишта ЕУ ово једна унутрашња борба за успостављање кохерентног наступа према Русији, да се та политика колико је могуће задржи у заједничким рукама, а да она буде и ефективна“, наводи Игрутиновић.
У том смислу је, сматра наш саговорник, Борељова порука била донекле упућена свим државама, да подсети да је Русија помало испала из фокуса, а да је у фокус дошла Кина и брига око односа Америке према ЕУ.
„Иако се очекивало да ће се Трамповим одласком односи ЕУ и Америке некако магично зацелити, то се не дешава, а Бајденови кораци, између осталог и у Авганистану, показују да ће тек бити проблема у односима између две стране. Зато Борељ покушава да каже да ЕУ има једног суседа према коме треба да има заједничку политику и да би било добро да она има позитивне елементе на основу којих може да се гради, а не да се она задржава само на политици санкција и обостраним минусима који ниједној страни не иду у корист“, закључује Милан Игрутиновић.
Коментар