Три године проведене у ЦСКА, уз још две у Динаму из Москве, донеле су му пет великих трофеја, али и нераскидиву везу са Русијом у којој је боравио те 2003. године када је разговарао са садашњом главном уредницом Спутњика.
Ивковић је у Русији пронашао идеалну средину за рад, али и признање за свој ауторитет који никада није стављан под знак питања, као ни његова филозофија која је садржала три важне компоненте.
„Велики новац се улаже у спорт и сви се труде да добију најбоље и тренере и играче. Али није довољно само купити неколико најбољих, па да све буде решено. Потребан је огроман труд, рад, стратегија... Кошарка је тимски спорт, треба створити оно што се зове тим. Цела моја филозофија је рад, поштовање и поверење. Ово је ретка земља која поштује и цени рад“, навео је Ивковић.
Посебна ставка у каријери Ивковића био је рад са младим играчима, којима је био и више од тренера – учитељ, педагог, очинска фигура.
„Што се младих тиче, ја сам се увек трудио да у екипи буде и младих. Тачно је, појављују се млађи, треба им уступити место. Бар сам ја од тих људи који кад оду, увек иза себе оставе већ спремне тренере. А три моја играча из ЦСКА потписала су уговоре са солидним клубовима НБА лиге. Било је ситуација кад сам мислио да ми је време да се повучем, да уступим место неком млађем. А онда сам срео тренера хокејашког тима ЦСКА Виктора Тихонова. Сјајан је то човек, прави господин, дуго смо причали, кад су ми рекли да има 74 године, просто нисам веровао! А ја сам тек прешао шездесету“.
Строг тренер, кажу, али би се пре могло рећи ауторитет који завређује поштовање, у сваком моменту када је реч о његовом послу.
„Нисам присталица безразложног подизања тона, поготову кад тренер виче на неког 11. или 12. играча. То је нешто најгоре код тренера. Истина, не волим да понављам двапут исто, критикујем их кад нешто не ураде како треба, али никад не вређам играче. А новинарима, мамама, деци није место на тренингу. Они само сметају. Можда неко и може, али ја једноставно тако не могу да радим. Мислим да су дисциплина, и играчка и људска, најважније у спорту. Ако њих нема, нема ни победа“.
Рад у Грчкој, Русији, Турској, Југославији Ивковића је водио кроз различите околности, различите навике људи, али је принцип, што се њега тиче, увек био исти.
„Искрено говорећи, реч „менталитет“ у мом раду не постоји. Постоје професионалци који су спремни да се свом раду предају без остатка и постоје они који то нису. Постоје талентовани и мање талентовани играчи... Али какве везе има да ли су Срби, Грци, Американци или Руси? О културним и менталним разликама може да се прича изван терена, али то никакве везе нема с кошарком. За мене постоји само један критеријум – професионализам“, говорио је Ивковић 2003. године.