Али, ипак, као кад се много комараца устреми истовремено да уједе и осети крв, и у јавности се сада стиче утисак масовности, озбиљно координиране акције, фронталне стратегије са јасним циљевима против Срба.
А у ствари — ћорак до ћорка. Промашај до промашаја. Од дебакла до фијаска.
И уместо да увређено гусламо као „жртве напада“, да кукамо на неправду или да доказујемо исправност српске позиције у данашњим регионалним оквирима, осврнућемо се сажето на бесмисленост атака са којима се Србија суочава.
Баражна ватра на Србију — ћорцима
Зар је потребно озбиљно анализирати поруку хрватског председника Зорана Милановића да је он против „млатарања заставама“ изречену баш у дану кад су Срби обележавали свој празник — Дан јединства и слободе истичући заставе Србије?
Треба ли се уопште освртати на чињеницу да је у истом дану, а више од две деценије после ратних сукоба, Приштина по ко зна који пут најавила тужбу против „српског геноцида“, а Загреб захтев за ратну одштету од Београда?
Вреди ли икако полемисати о суманутој намери неколико стотина екстремиста да под идеолошком командом Мила Ђукановића запаљеним аутомобилским гумама спрече долазак српског патријарха и митрополита црногорско-приморског у Цетињски манастир?
Има ли смисла и освртати се на опскурно-провокативни гест учитељице из Новог Пазара, која је под заштитом Суље Угљанина, ђацима првог школског дана уместо химне државе Србије у којој живи и ради, пустила такозвану санџачку или бошњачку химну?
Како озбиљно одговарати председницима Хрватске и Црне Горе који удружено, „забринуто“ и евроатлантски арогантно деле лекције Србији и „лупају пацке“ Русији, окривљујући је за изазивање нестабилности у региону?
Да ли је упутно трошити време на покушај кретенизације јавног мњења небулозама да Србија и Русија у ствари свађају лидере по Црној Гори и коче реформски напредак те земље?
На који начин, осим са ироничне дистанце, оцењивати фарсичан покушај Сарајева да изазове дипломатски рат са Београдом, пошто је у Србији ухапшен Един Врањ, ратни службеник полиције БиХ, осумњичен за ратни злочин против српских заробљеника?
Како бити озбиљан и релевантан, а полемисати, на пример, са политичким маргиналцима у Србији (имена позната редакцији), који се без аргумената и сувислости селе од студија до студија, од националних фреквенција до прозападних гласила, шире заставе Војводине, вређају српске епископе, бљују мржњу према Русији, Уставу и државним симболима?
Зар се морамо освртати на интелектуалце, аналитичаре, политиканте и толерантне регионалне „помиритеље“ који су као по команди скочили да осуде то што су први пут Србија и Република Српска истовремено донеле закон о заштити ћирилице?
Не заслужујемо — кукуруз лигу
Водила је Србија многе велике и часне битке, али је лутала и у ћорсокаке, тукла се и са много јачима од себе, улазила у унапред изгубљене ратове, јуначки пробијала фронтове, немудро се залетала, губила савезнике и подносила жртве. Сносила је и одговорност за своје злочине и грешке.
Али због своје велике историје, Србија не заслужује да учествује у овој регионалној „кукуруз лиги“ у коју рој агресивних и упорних нападача покушава да је увуче.
Зато, и главе и заставе горе!
Не приличи ни величини ни духовној вертикали Србије, како би се на асфалту рекло, да се шиба са — боранијом.