СРБИЈА

Баражна ватра из „кукуруз лиге“: Дошло време да се на Србе испаљују ћорци

Свакодневни регионални, прозападни, НАТО-освешћени или аутошовинистички напади из саме земље на Србију, њену Цркву, химну и заставу, толико у овом времену делују бизарно и маргинално, да можда и не заслужују коментар. Као да је реч о изазивачима и провокаторима из неке нижеразредне или спортско-провинцијским речником из — кукуруз лиге.
Sputnik
Али, ипак, као кад се много комараца устреми истовремено да уједе и осети крв, и у јавности се сада стиче утисак масовности, озбиљно координиране акције, фронталне стратегије са јасним циљевима против Срба.
А у ствари — ћорак до ћорка. Промашај до промашаја. Од дебакла до фијаска.
И уместо да увређено гусламо као „жртве напада“, да кукамо на неправду или да доказујемо исправност српске позиције у данашњим регионалним оквирима, осврнућемо се сажето на бесмисленост атака са којима се Србија суочава.
Баражна ватра на Србију ћорцима
Зар је потребно озбиљно анализирати поруку хрватског председника Зорана Милановића да је он против „млатарања заставама“ изречену баш у дану кад су Срби обележавали свој празник — Дан јединства и слободе истичући заставе Србије?
Треба ли се уопште освртати на чињеницу да је у истом дану, а више од две деценије после ратних сукоба, Приштина по ко зна који пут најавила тужбу против „српског геноцида“, а Загреб захтев за ратну одштету од Београда?
Вреди ли икако полемисати о суманутој намери неколико стотина екстремиста да под идеолошком командом Мила Ђукановића запаљеним аутомобилским гумама спрече долазак српског патријарха и митрополита црногорско-приморског у Цетињски манастир?
Има ли смисла и освртати се на опскурно-провокативни гест учитељице из Новог Пазара, која је под заштитом Суље Угљанина, ђацима првог школског дана уместо химне државе Србије у којој живи и ради, пустила такозвану санџачку или бошњачку химну?
Како озбиљно одговарати председницима Хрватске и Црне Горе који удружено, „забринуто“ и евроатлантски арогантно деле лекције Србији и „лупају пацке“ Русији, окривљујући је за изазивање нестабилности у региону?
Да ли је упутно трошити време на покушај кретенизације јавног мњења небулозама да Србија и Русија у ствари свађају лидере по Црној Гори и коче реформски напредак те земље?
На који начин, осим са ироничне дистанце, оцењивати фарсичан покушај Сарајева да изазове дипломатски рат са Београдом, пошто је у Србији ухапшен Един Врањ, ратни службеник полиције БиХ, осумњичен за ратни злочин против српских заробљеника?
Како бити озбиљан и релевантан, а полемисати, на пример, са политичким маргиналцима у Србији (имена позната редакцији), који се без аргумената и сувислости селе од студија до студија, од националних фреквенција до прозападних гласила, шире заставе Војводине, вређају српске епископе, бљују мржњу према Русији, Уставу и државним симболима?
Зар се морамо освртати на интелектуалце, аналитичаре, политиканте и толерантне регионалне „помиритеље“ који су као по команди скочили да осуде то што су први пут Србија и Република Српска истовремено донеле закон о заштити ћирилице?
Не заслужујемо кукуруз лигу
Водила је Србија многе велике и часне битке, али је лутала и у ћорсокаке, тукла се и са много јачима од себе, улазила у унапред изгубљене ратове, јуначки пробијала фронтове, немудро се залетала, губила савезнике и подносила жртве. Сносила је и одговорност за своје злочине и грешке.
Али због своје велике историје, Србија не заслужује да учествује у овој регионалној „кукуруз лиги“ у коју рој агресивних и упорних нападача покушава да је увуче.
Зато, и главе и заставе горе!
Не приличи ни величини ни духовној вертикали Србије, како би се на асфалту рекло, да се шиба са — боранијом.
СРБИЈА
Дан српског јединства у сликама /фото/
Коментар