Велика мисија руског уметника о којој се мало зна: Српску децу са Косова обасјао светлошћу / видео /

Александар Мељник посебно се залагао за помоћ Србима на Косову и Метохији, а својим хуманитарним радом доприносио је јачању веза Србије и Русије.

„Велика је туга када оду људи који су свој живот посветили помагању другима, који заправо представљају лице Русије. Без обзира на сву тугу коју осећам због Александра Мељника, док говорим о њему осећам и светлост. Сви његови подухвати имали су квалитет који ће одолети сваком времену, јер говоре о неуништивости руско-српских братских веза, што би рекао Толстој – 'единокровьных, единоверных и единородных'“, каже у разговору за Спутњик глумица Ивана Жигон, која је годинама сарађивала с Мељником у оквиру хуманитарних акција на Косову и Метохији.

Ивана Жигон, која је и председница Друштва српско-руског пријатељства, с Александром Мељником се упознала 2003. године, у време када је он био на челу Фондације Андреја Првозваног.

„У његовом срцу је био тако видљив Благодатни огањ који је управо ова организација преносила из Јерусалима у Москву, а касније је он почео да долази и у Србију, на Ускрс. Није нимало случајно што је Александар Мељник, заједно с Владимиром Јакуњином, носио тај Благодатни огањ“, каже Ивана Жигон.

Током 2003. године глумица је представљала књигу Љубише Фолића „Распето Косово“ не би ли, како каже, што више људи заинтересовала за тешку судбину српског народа на том подручју.

„То је, наравно, наишло на велики одјек, Влада Москве нам је доносила велику помоћ... Помагали су и Николај Бурљајев, Никита Михалков... И сви су они лице Русије. А оно што сам доживела с Мељником било је потпуно несвакидашње. Када је погледао ту књигу, на његовом лицу се заиста видео искрени шок због разрушених манастира. Рекао је: 'Русија за ово не зна!'“, сећа се Ивана Жигон.

Мељник је, наставља она, реаговао муњевито. Одмах је сазвао шест директора своје организације, почео да шаље информације у Савет Европе, свим европским династијама.

„Питао ме је да ли можемо да примимо 20 новинара да дођу на Косово. То је било у децембру 2003. године, а већ у јануару следеће дошло је не 20 него 40 новинара који су обишли села Косова и Метохије. Имали смо врло велику пратњу, с Мељником су стигли и руски сенатори, веома висока делегација. Ни тада, као ни сада, није било нимало безбедно бити Рус на Косову и Метохији. Мељник је храбро стајао на челу те делегације. Током проласка кроз Дечане Албанци су нас чекали у шпалиру и гађали каменицама. У извештају КФОР-а било је наведено да су нас гађали грудвама. Међутим, чувени руски новинар Леонтјев, који је био с нама, погођен је у главу. Касније је на главној руској телевизији, у својој једносатној ауторској емисији, показао ту 'грудву' којом је погођен и која се, наравно, није истопила, јер је то био камен. На нашем аутобусу су била потпуно изломљена стакла. Након тога Русија је била потпуно информисана о ономе шта се догађа на Косову и Метохији“, прича Ивана Жигон.

Александар Мељник је био посебно дирнут због судбине деце с Косова и Метохије, видевши како она тамо живе.

„Тешко је и описати како су та деца чекала Русе у Великој Хочи. Изашли су у ношњама захваљујући Гаврилу Кујунџићу с којим сам касније основала ансамбл 'Косовски божури'. Мељник је тада рекао да Русија мора да прими сву ту децу, да им помогне. Тада је организована акција у оквиру које је, на позив Александра Мељника и Владимира Јакуњина, 520 деце од седам до 13 година у јуну 2004. године отпутовало у Русију на 21 дан“, подсећа Ивана Жигон.

Одлазак и дочек деце с Косова и Метохије у Русији био је, према њеним речима, заиста величанствен.

„У том тренутку постоји више од милион незбринуте деце у Русији, али они се ипак одлучују да зову 500 деце с Косова, да их утеше, да им помогну. У то време сам у Русији први пут чула израз да је 'Косово и Метохија прва тврђава православља'. Ко има више права да о томе сведочи него та деца која су у ризику ишла у школе, у пратњи војника, која су живела иза жице, која, што би рекао Бранко Миљковић, носе нашу историју на својим леђима. Успели смо да прикупимо и око 2.500 хиљаде цртежа од те деце и да направимо књигу 'Моје детињство', једну од најснажнијих оптужби која постоји против свега што су та деца доживела“, наглашава Ивана Жигон.

Деца су већ у Београду имала натписе и боје кампова који ће их прихватити у Подмосковљу, али су имала и веома леп програм у Москви за разгледање града.

„То су чувени руски кампови у којима се стиче и образовање, и опоравак, и здравље, и спорт. Деца су толико плакала кад су одлазила из тих кампова, заволела су се с руском децом. Председник Русије Владимир Путин је чуо за ту акцију и послао је свог тадашњег опуномоћеника Полтавченка да испрати децу заједно с фондацијом. Послао им је сатове које су им предали Полтавченко, Јакуњин и Мељник. Волим да кажем да се од тог тренутка време на Косову симболички мери руским сатом. Подршка у међународној заједници је некако била видљива и на рукама те деце, захваљујући великој помоћи Русије“, истиче Ивана Жигон.

Александар Мељник је говорио да је оно што се догодило Србима на Косову доживео као личну несрећу, сећао се срушених и спаљених цркава и непријатељског односа косовских Албанаца. Једном приликом се јавно запитао због чега се према разореним српским светињама на Косову не односе на Западу с истом пажњом као према историјском наслеђу које разарају екстремисти Исламске државе.

„Он то питање, које је свима нама у глави, није поставио само као питање, имао је чин, дело. Схватио је да истински православни човек, што је он уистину био, разуме да није довољно само саосећати с оним који пати, нарочито ако је то 'брат у невољи'. Мељник је схватио да милосрђе не значи само саосећање, само молитву, него одлучност да се одмах, али одмах - учини права ствар. Зато је, знајући да је то информациони рат, на Косово довео прво новинаре. Знао је да се намерно прећуткују злочини који су учињени према српском народу. После тога је много људи и организација почело да изводи ту децу из гетоа“, каже Ивана Жигон.

Према њеним речима, Александар Мељник је успевао да види оно што многима није очигледно на први поглед, па је тако једном приликом предложио да се за наставнике и професоре руског језика на Косову и Метохији организује стручни семинар, како би им се пружила могућност да се професионално усавршавају.

„Питала сам се тада како ће ти људи то прихватити, јер им је много тешко, у гетоима су, питала сам се да ли им је сада од пресудне важности руски језик. Толико сам се преварила, јер сам посумњала у то. Мељник је рекао да их овога пута треба уважити као професионалце, као људе. И скупили су се учитељи и наставници руског језика у Чаглавици, и заиста су сузе биле на њиховим лицима. Удесили су се, сећам се њихових фризура, дивно су се обукли. Говорили су да их је први пут неко уважио као личности, као људе, уважио њихове професије“, истиче Ивана Жигон.

Још један од важних подухвата Александра Мељника било је организовање пријема 50 ветерана голооточана у Москви, на 60 година победе над фашизмом.

„То су људи који су двоструко страдали - и у рату, и потом 1948. године. Позвао их је у Москву и о томе сведочи и филм који сам снимила уз подршку директора фотографије Веска Васовића. Ја сам позвала председника Удружења Голи оток Мојсија Милачића и питала га да ли би као награду за све оно што су претрпели у име љубави према Русији желели да иду у Москву и да ли би могли да окупе одређени број људи. Уследила је огромна пауза, а онда је рекао: 'А ко не би последњи пут желео да види своју мајку'. Било је то незаборавних недељу дана у Москви, у којој се човек учио шта је то неуништивост љубави наших народа“, истиче Ивана Жигон.

Према њеним речима, Александар Мељник је увек ишао испред времена, увек је чинио кораке који се после десет или 20 година показују као тачни.

„Он је заиста први рехабилитовао голооточане, то је тек касније уследило и у нашој земљи, он их је први подржао те 2005. године. Све што је радио фонд на челу с двојицом великих људи имало је увек фантастичну организацију, пре свега - љубав“, закључује Ивана Жигон.