Тај повод оваквим реакцијама била је обзнана да је у Индо-пацифичком региону, изгледа у потпуној тајности, оформљен нови тројни пакт Сједињених Америчких Држава, Уједињеног Краљевства и његове бивше колоније Аустралије, познат под акронимом АУКУС.
Трговачке руте
Ове три државе, саопштио је прошле среде председник Америке Џозеф Бајден, „одавно су верни савезници, а од данас смо још и ближи. Данас предузимамо нови историјски корак ка продубљивању и формализовању наше сарадње, зато што сви схватамо да дугорочно обезбеђивање мира и стабилности у Индо-пацифику представља императив (...), јер будућност наших нација, као и читавог света, зависи од слободног и отвореног Индо-пацифика“.
Те је у ту мирољубиву сврху сарадње, стабилности и отворености најављено и да ће Америка продати Аустралији 8 нуклеарних подморница.
Но наравно, да није реч о миру и стабилности, него о покушају гушења Кине, што је веома отворено на Си-Ен-Ену образложио војни аналитичар ове мреже Седрик Лејтон, рекавши да „трговачке руте у том региону морају да штите наше заједничке снаге, како би обезбедиле да ниједна друга морнарица не може да им има приступ. То се односи на руте за нафту с Блиског истока и за сировине из Африке, од чега Кина у великој мери зависи“.
Кроз Јужно кинеско море, иначе, како показују подаци америчког Министарства енергетике, пролази преко 30 одсто светског тока нафте поморским путем.
Тако да нимало не чуди што Кина реагује жустро. „Канбера ће највероватније постати мета узвратних мера Пекинга, како би се послало упозорење и другима. Отуда, аустралијске трупе највероватније ће бити прва група западних војника који ће своје животе страћити у Јужном кинеском мору“, у уредничком коментару поручује „Глобал тајмс“, лист који се на Западу сматра за неформално спољнополитичко гласило руководства у Пекингу. Док његов лидер Си Ђинпинг ударац Западу ових дана узвраћа и својим обраћањем самиту лидера карипских и латиноамеричких земаља, у коме их позива да изграде „заједницу будућности“ на темељу онога што раде већ 7 година.
Колатерална штета
А колатерална штета америчко-британско-аустралијског партнерства против Кине постали су Француска и Европска унија.
Европска унија понижена је на светској сцени, јер је своју стратегију за Индо-пацифик објавила у истом дану у коме је, без њеног знања и учешћа, објављено формирање америчког тројног пакта за тај регион — те је поменуту европску стратегију мало ко уопште и приметио — док је Француска, уз углед, остала и без готово 90 милијарди долара. Толика је, наиме, била вредност уговора, с периодом важења од 50 наредних година, који је ова земља потписала с Аустралијом за изградњу подморница. Тај уговор је сад раскинут и уместо Француза, од аустралијског окретања против Кине зарађиваће Американци.
Француска реагује кочоперно. Жан-Ив ле Дријан, њен министар иностраних послова, „пристојно речено“, како сам оцењује, овај потез описује као „прави нож у леђа“. Употребљава и речи као што су „дволичност“, „презир“ и „лажи“ и на консултације, у знак протеста, повлачи своје амбасадоре из Канбере и Вашингтона — по први пут у историји односа Америке и Француске, која је њен најстарији савезник.
Такође, припретио је Ле Дријан и „будућност НАТО-а биће погођена“, а париски „Монд“ најављује и да ће Француска од својих савезника из Европске уније захтевати више „стратешке аутономије“ у односу на Вашингтон и Лондон. Али „велико је питање да ли ће Француска успети да овај билатерални пораз претвори у промоцију стратешке аутономије“, опомиње овим поводом „Њујорк тајмс“.
Пропагандно престројавање
С којим су циљем САД, Британија и Аустралија формирале војни пакт у Индо-пацифику? Како ће Кина морати да им узврати? И какве ће последице све то оставити по Европу?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили војни аналитичар Љубан Каран и новинар из Лондона Синиша Љепојевић.
„Ниједан западни војни споразум није дефанзиван у својој природи, па тако ни овај“, изричит је Љубан Каран. „Са америчког становишта, НАТО престаје да буде сврсисходан — док су се САД фокусирале на измишљену руску претњу, Кина је ојачала и тиме угрозила америчке интересе, због чега они сада покушавају да се престроје. Отуда и фокусирање на огромни простор Индо-пацифика, с идејом да се војнички запрети Кини.“
Формирање АУКУС-а прати много пропаганде, скреће пажњу Синиша Љепојевић: „Ове три државе, уз Канаду и Нови Зеланд, још од краја Другог светског рата имају свој војни и обавештајни савез ’Пет очију‘. Тако да у војном смислу АУКУС не представља ништа суштински ново; прве нуклеарне подморнице, уосталом, Аустралији могу да буду испоручене тек 2040. године. Формирање овог пакта пре свега представља политичку поруку да упркос свим проблемима са којима се суочава, нарочито после фијаска у Авганистану, Америка не одустаје од улоге светске силе. Реалност је, међутим, другачија — и Америка и Европа су, једноставно, закасниле када је о Кини реч, постале су исувише зависне од ње да би на овакав начин могле да јој се супротставе...“
Управо из тог разлога, напомиње Љубан Каран, „Кина и не треба да страхује од пресецања поморских рута с Блиског истока и из Африке. Од тог сценарија је штити економија, а не војска — пресецање ових токова изазвало би економски шок у читавом свету, а не само у Кини и нико то себи не може да приушти“.
Дубоки раскол у НАТО-у
С друге стране, догађања у вези с Индо-пацифичким регионом сигурно ће изазвати даље потресе међу западним савезницима.
„Повлачење амбасадора из Вашингтона и Канбере представљало је снажну поруку“, сматра Синиша Љепојевић, „а Француска би могла и да блокира доношење одређених одлука у НАТО-у. Не треба заборавити да јој следеће године следе председнички избори, што властима у Паризу представља додатни мотив да реагују на увреду која им је нанета, како би то понижење ублажили“.
У лондонском „Гардијану“ Питер Рикетс, бивши британски амбасадор у Француској, наводи да у тој земљи „постоји дубоки осећај издаје“ и оцењује да новонастала ситуација делује као „комплетан крах поверења између савезника, који ставља под сумњу оно зашта се НАТО залаже. Ово ствара дубоки раскол посред НАТО алијансе“...
„Имам утисак да су се САД и Велика Британија намерно определиле да Француској нанесу овакво јавно понижење“, коментарише Љубан Каран. „Да су хтели, сигурно је да су ово могли да изведу и на много елегантнији и тиши начин. Притом, није овде реч само о Француској — ово је порука и другим државама да могу да прођу на исти начин. И то не може, а да не остави тешке последице по организацију и чврстину НАТО пакта. Насупрот томе, треба очекивати да ће АУКУС ићи у правцу ширења неким другим државама из тог региона.“
Кина или САД
„Њујорк тајмс“ предвиђа да ће се Европа тек наћи пред, можда, и судбинским избором. „Ново америчко савезништво са Аустралијом и Британијом против Кине приближило је Европу питању које она настоји да избегне: На чијој си страни?“, пише овај лист.
„Западна Европа и даље чека крај Другог светског рата и одлазак ослободилачке америчке војске са своје територије. Са САД су Европљани увезани и технолошки и пре свега економски, тако да делује да много избора заправо и немају. А опет, Европа, и то пре свега Немачка, у све већој мери зависи од Кине и тешко је замислити да ће се одрећи свог дела колача. У таквој ситуацији, једино што може јесте да настави да купује време и да се нада да неће бити стављена пред тај избор. Али даљи сукоб Кине и САД је неминован.“
Такво уверење као да све више сазрева и у Пекингу. Те „Глобал тајмс“, готово изазивачки, редакцијски уводник посвећен жестокој критици АУКУС-а завршава следећим речима: „Ево интересантног питања: Ко је способнији да издржи глобални хаос? Кина или они?“
„Пандемија ковида 19 показала је да су кинеско друштво и економија, с високим степеном државне контроле, неупоредиво отпорнији на турбуленције од држава западне демократије,“ одговара Љубан Каран.
„Нема сумње да Кина има много већи капацитет да издржи хаос“, сагласан је и Синиша Љепојевић и закључује: „Кина се не плаши, није нервозна, а има и огроман капацитет унутрашњег тржишта који јој омогућава да издржи спољне потресе и ово време заоштравања односа. И то је свима јасно, па и Американцима. Зато и јесу толико нервозни.“