Расправа о боји Сунца настаје након што је астроном из астрофизичког центра Џорел Банк у Великој Британији, Аластар Ган, објавио чланак у којем уверава да је права боја Сунца бела, али да је очи генерално доживљавају као жуту.
„Максимални интензитет сунчеве светлости налази се у тиркизно-зеленом спектру, што је повезано са температуром површине Сунца, али људско око и обрада сигнала у мозгу претварају ту боју у белу, рекао је за Маљхин, млађи истраживач Одељења за физику свемирске плазме Института за свемирска истраживања Руске академије наука.
Како је Маљхин објаснио, у физици се звезде сматрају апсолутно црним телима. То су објекти који апсорбују било који ток светлости и не рефлектују га, преноси Спутњик мундо.
„Другим речима, ако осветлите Сунце батеријском лампом, неће се ништа одразити, нећете то видети“, рекао је научник.
Објаснио је да сјај звезда долази од температуре њихове површине будући да сваку температуру карактерише емисија на сопственој таласној дужини, баш као што светли ужарени врх жарача или лемилице. Светлост црвеног патуљка (мале и релативно хладне звезде) има 3.000 степени Келвина, а за Сунце би кривуља зрачења одговарала јачини од око 5.500 степени Келвина.
„Сумирајући све ово, видимо следеће: максимално зрачење Сунца према закону о апсолутном црном телу посматра се на таласној дужини од 501 нанометра. Ова боја може назвати зеленом или тиркизном. Зелена укључује опсег од 500 до 570 нанометара. И тако добијамо главну тезу – сунце је зелено“, рекао је Маликхин.
Међутим, научник сматра да не треба доносити исхитрене закључке јер боја означава перцепцију коју особа има о одређеном електромагнетном зрачењу. Људске очи су ограничене у ширини перцепције боја помоћу три врсте фоторецептора. Најосетљивији рецептор – Л, одговоран је за жуто-црвени опсег. М и С рецептори одговорни су за перцепцију зелено-жуте и љубичасто-плаве боје. Најосетљивији Л рецептор најлакше ухвати сигнал, па би особа скоро увек требало да види све у црвеним тоновима. Да би надокнадио разлику у сигналима које прима, мозак их балансира у боји.
„Скоро читав видљиви опсег сунчеве светлости (380-780 нанометара) покривен је максималном Сунчевом кривом зрачења. С обзиром на посебну перцепцију наших видних органа, Сунчево зрачење готово равномерно осветљава Л, М и С рецепторе. Наш мозак то исправља и говори нам да је свака боја приближно иста и на крају видимо белу боју. То каже оригинални чланак британског научника“, закључио је Маљхин.