Велики руски сликар у вихору Српско-турског рата – Опијен лепотом српске природе и жена

У Музеју поште у Београду приређена је изложба цртежа и скица Василија Поленова, насталих током уметниковог боравка у Србији, у време Српско-турског рата 1876. године. Радови су део колекција Третјаковске галерије из Москве и Спомен-музеја Поленово.

Изложба је организована у сарадњи с Руским домом у Београду, у оквиру манифестације „Дани духовне културе Русије у Србији“, којом се обележава 145. годишњица Српско-турског рата и Руског добровољачког покрета у Србији.

„Ова изложба је јединствена по много чему и морам да кажем да тако нешто ни Русија није видела. Овде је велики сликар Поленов представљен као млад човек, дакле, много пре него што је постао познати и славни уметник. То је период након његовог боравка у Италији, где је био стипендиста. Након повратка из Италије дошао је у Србију као добровољац, да би учествовао у рату против Турака“, каже у разговору за Спутњик ауторка изложбе Ирина Антанасијевич, професорка Филолошког факултета у Београду.

У то време, како објашњава наша саговорница, фотографија је још била у развоју и њена израда је била компликована, тако да су војску пратили ратни илустратори, уметници који су бележили ратна дејства. Те скице и цртежи имали су фактографски значај.

„Ови цртежи нису само израз перцепције једног уметника, него и приказ историјских догађаја. Поленов до детаља приказује, на пример, Делиград, положаје Срба и Турака. Ипак, на тим цртежима је веома изражено и оно по чему је Поленов препознатљив, а то је изузетна лепота пејзажа. На цртежима готово да и нема страшних призора из рата. Ту су само две слике с језивим призорима, с главама на кочевима.“, каже Ирина Антанасијевич.

Изложбу у Музеју поште прати и албум, у којем су, уз цртеже Поленова, сабране и странице из његовог дневника, писаног током боравка у Србији.

„Сав тај материјал је дао интересантну причу. Поленова је у Србији интересовала етнографија, радо је бележио фолклорне шаре, народну ношњу, на неколико цртежа је приказао прелепе српске жене, што је природно, с обзиром на то да је ту био као млад човек. И, наравно, пејзажи који су били његов фах. Из тих цртежа је видљиво да је избегавао људе. Смештао их је у пејзаж тако да посматрач мора врло пажљиво да гледа да би их приметио“, каже Ирина Антанасијевич.

Поленов је своје цртеже радио на лицу места, углавном оловком, у мањим форматима, у складу с околностима у којима се налазио.

„Покушали смо да сачувамо аутентичност тих листова, они су разних боја и димензија, многи од њих су истргнути из свешчица. Неколико радова је насликао уљем на дрвету, то су дела која потичу из Третјаковске галерије и они су разрађенија варијанта првобитне инспирације сликара“, наводи наша саговорница.

Василије Поленов је у Србију стигао 24. септембра, а Српско-турски рат је завршен већ почетком новембра. Током тог кратког боравка у нашој земљи он је, ипак, успео да се истакне у борбама на страни Срба и да заслужи Таковски орден.

„Дневник који је Поленов водио у Србији сведочи о томе како је сазревао током тог кратког периода. Дошао је као младић жељан авантуре, повремено циничан, а онда је почео да се мења. Оног тренутка када су почеле најжешће борбе, он је престао да пише дневник. Дошао је из радозналости, све време је седео у Делиграду који је био заштићен и било му је помало и досадно, али када је кренуо прави рат, он га није схватио као нечији туђи рат, него је учествовао у њему. Тада су и настали цртежи с језивим призорима“, објашњава Ирина Антанасијевич.

Међу занимљивим експонатима на изложби су и предмети који сведоче о историјском периоду у којем је Василиј Поленов боравио у Србији. Међу њима је штап младог краља Милана, са скривеним мачем.

„Ту је, наравно, и Таковски крст којим је одликован Поленов, затим његов дневник, али и поштанске кочије, експонат Музеја поште из тог времена. Те кочије су првобитно биле санитетске, али је потом црвени крст на њима замењен ознаком поште. Интересантно је што имамо цртеж Поленова управо с поштанском кочијом“, каже наша саговорница.

Василије Поленов је, као и многи други уметници и интелектуалци у Русији друге половине 19. века био опијен славенофилским идејама и искреним интересовањем за судбину братских народа на Балкану, који су потом прерасли и у Руски добровољачки покрет.

„Припремам још један албум који ће чинити графике и новински текстови из тог периода, уз фотографије, као и одломке из дневника Фјодора Достојевског, у којем се види да је и овај велики писац пратио све оно што се догађало у Србији. Достојевски је писао: 'Ово лето нећемо заборавити, оно је најбитније за све нас Словене'“, напомиње Ирина Антанасијевич.

Оно што се догађа у Србији пратио је и Лав Толстој, који је чак желео да иде у рат. Притом, наглашава наша саговорница, Толстој је имао искуство из Кримског рата и није био вођен романтичарским заносом.

Управо у време формирања Руског добровољачког покрета Лав Толстој је почео да пише роман „Ана Карењина“. Његова првобитна замисао је била да једног од својих главних јунака, грофа Вронског, пошаље у Средњу Азију, али када је сазнао за пуковника Николаја Рајевског и његову одлуку да се бори у Србији, одлучио је да он постане прототип његовог јунака.

„Пошто са студентима радим управо књижевност 19. века, волим да им кажем да су у Србији сахрањена два јунака 'Ане Карењине'. То није само Рајевски који је погинуо у бици код Адровца и сахрањен у цркви коју красе слике Виктора Васњецова, него и грофица Прасковја Сергејевна Уварова, која је била прототип за Кити Шчербацку, несуђену вереницу Вронског. Она је била руска избеглица, а позната је и по томе што је њен муж био један од оснивача Државног историјског музеја у Москви“, каже Ирина Антанасијевич, уз оцену да и ови подаци сведоче о Толстојевом интересовању за судбину српског народа и Руски добровољачки покрет.

Изложба радова Василија Поленова у Музеју поште биће отворена до 7. октобра. У склопу обележавања јубилеја, објављена је и поштанска марка с радовима руског сликара.

Поред изложбе о Василију Поленову, у склопу „Дана духовне културе Русије“, у Историјском музеју Србије отворена је изложба о руском генералу Михаилу Черњајеву, главном команданту српске војске у Српско-турском рату.