Оно што му никада нису праштали је стално подсећање на ратна пустошења Орићеве хорде, која је само у његовом родном селу Кравица на Божић 1993. године оставила крваве трагове. Али, оно што нову пријаву битно разликује од ранијих, јесте што је, како он наводи, донета на основу контроверзног Закона о забрани негирања геноцида.
У Сарајеву Источну алтернативу називају опскурном организацијом
Павловића као председника удружења грађана Источна алтернатива Републике Српске у поменутом предмету терете да је на подручју Сребренице, Братунца и Подриња извршио више дела, између осталих лепљење плаката на којима је написано да је НАТО злочиначка организација, негирање геноцида и величање улоге генерала Ратка Младића.
„На првом рочишту које је одржано није се појавио сведок који је требало да посведочи да сам негирао геноцид, као ни представник Комуналне полиције општине Сребреница. Остало је да се 25. октобра одржи ново рочиште. Оно за шта ме терете јесте обележавање Дана ослобођења Сребренице и то што сам лепио плакате са рођенданским честиткама Ратку Младићу и Милораду Додику.“
Источна алтернатива Републике Српске заузима завидан простор у босанским медијима. Називају је у Сарајеву опскурном организацијом, нарочито након поднете иницијативе да се једна улица назове по Нобеловцу Петеру Хандкеу. Источна алтернатива је као удружење грађана регистровано након што је Велика Британије у СБ УН предложила резолуцију којом се Република Српска проглашава геноцидном. Након смрти руског амбасадора у УН Виталија Чуркина, ово удружење је покренуло иницијативу, а затим и подигло спомен-бисту у знак захвалности Русији.
Пресуда из Хага важи за сваког Србина
То је тренутак, каже Павловић, када почињу агонија, претње и тужбе, а у оптицају је био и предлог да их прогласе терористичком организацијом. Могућност да сада буде пребачен у Сарајеву, каже, отворена је, с обзиром да је Тужилаштво БиХ у рукама Изетбеговићеве странке.
„Пресуда из Хага почиње да важи за сваког од нас. Мој адвокат је изнео став да недоказани геноцид у Сребреници не може да послужи као мера било чије кривице, посебно уколико се она односи на слободу говора, али реч има Тужилаштво “.
Иначе, Кравицу је, каже, напустио неколико дана пре него што су 1993. припадници муслиманске 28. дивизије такозване Армије Босне и Херцеговине упали у ово село које се налази надомак Братунца. Све што је остало иза њих, тешко је препричљиво.
„Страдао је стриц, пуно мојих рођака, пријатеља.. На састанцима са КФОР-ом више пута сам поновио да нико не оспорава да се десио злочин у Сребреници, али да је спорно зашто злочини почињени над Србима у сребреничком округу никада нису доведени у раван са Сребреницом. Данас ви не смете да кажете да је Насер Орић извршио злочин, јер вам кажу да је за то надлежан Хаг, а он га је ослободио.“
О искуству својих рођака из Кравице који су на Божић 1993. мучки убијени такође не сме да прича, јер, како каже, и то је негирање, овај пут наратива о српској кривици. Правило је једно — бираш између затвора и заборава.