Обе репрезентације ушле су у финале на стадиону Сан Сиро у Милану изузетно опрезно, што и не чуди, с обзиром на улог.
Приметна је била та доза опреза која није виђена у полуфиналним сусретима, где је Француска после великог преокрета и два гола заостатка победила Белгију резултатом 3:2, док се Шпанија осветила Италији за пораз у полуфиналу Европског првенства 2:1.
Готово да није било озбиљнијих прилика токм првих 45 минута финала, вредна помена је ситуација из 31. минута када је главни судија консултовао ВАР собу због играња руком дефанзивца Француске Кундеа, али на крају Шпанци нису добили једанаестерац.
Наставак је донео потпуно другу причу, истински спектакл који само фудбал може да понуди. Убацили су и једни и други у „турбо мод“ и голови нису могли да изостану као плод такве игре.
Дефанзивац Француске Тео Ернандез је у 64. минуту затресао пречку и био је то наговештај свега онога што ће се догодити на култном Сан Сиру у наредна два минута.
И као што то обично у фудбалу бива, већ у следећем нападу у 65. минуту уследила је казна. Микел Ојарзабал матирао је Љориса.
Ипак, Французи су на крилима свог најбољег фудбалера Карима Бенземе експресно стигли до изједначења, после свега шездесет секунди.
Какво ремек дело нападача Реал Мадрида и заменика капитена Француске, који је десном ногом са ивице шеснаестерца погодио даљи угао под саме рашље Симоновог гола.
Триколорима је тај погодак дао ветар у леђа, па се није дуго чекало на нови гол у мрежи Симона.
Овога пута погодио је Килијан Мбапе на асистенцију маестралног Теа Ернандеза, за коначних 2:1.
Трофеј друге сезоне лиге нација (први освајач Португалија) завршио је у рукама „краљева преокрета“ – Француза који су показали да у фантастична селекција са изузетним нападачким арсеналом.