Иван Икић, Редитељ филма „Оаза“, актуелног српског кандидата за Оскара, каже да је снимање филма скупо, реч је о процесу који траје више година у чију израду је укључено стотине људи тако да свака врста пиратерије – нелегалног приказивања филма на интернету - на неки начин доводи у питање егзистенцију свих људи који су радили на њему.
Пиратерија – немогућа наплата
Због пиратерије не постоји начин да они један део свог рада наплате, не само у директном смислу продајом карата у биоскопима већ и у будућим процесима стварања филма јер се инвеститори неће одважити да инвестирају пошто не постоји начин да покрију трошкове, додаје он.
„Посебно је за ауторе пиратерија јако непријатна зато што је то начин да погледате филм онако како аутори тог филма нису желели да га видите зато што је увек квалитет слике, звука и филмског угођаја девалвиран и све изгледа апсолутно много несрећније и горе него што тај филм заправо изгледа“, истиче Икић.
Он не зна за случај да је неко добио спор о ауторским правима у Србији у смислу брзе забране дељења пиратизованог садржаја и додаје да реакција обично касни неколико дана што је довољно да се пиратизовани филм појави на „хиљадама других места“.
Екипе најчешће криве за „цурење филмова“
У једном тренутку појавила се пиратска верзија последњег Икићевог филма „Оаза“ која је највероватније процурела са неког страног фестивала. Директно су разговарали са човеком који је окачио филм на интернет и он је врло брзо уклоњен. У међувремену се појавио на још неколико места, али су га после неколико дана уклонили власници тих платформи.
Икић сматра да би најбољи корак у спречавању пиратерије био да филмске екипе учине да филмови не процуре на интернет, јер сваки линк који процури процурео је или од неког ко је везан за производњу или дистрибуцију филма, или га је можда неко евентуално снимио у биоскопу, што се ређе дешава.
Он подсећа на велики скандал са бразилским филмом „Елитни одред“који је победио на Берлиналу 2008. и појавио се на пиратским дисковима у Бразилу пре него у дистрибуцији јер је неко из екипе „заказао“. Кад су радили други део филма то се није десило јер се на бољи начин „чувао садржај филма“.
Тужилаштво успешно – казне минималне
Адвокат који се бави заштитом интелектуалне својине и ауторских права Андреј Прекајски каже да је реч о класичном кривичном делу неовлашћеног коришћења и искоришћавања туђег ауторског дела и додаје да се Тужилаштво за високотекнолошки криминал веома успешно бави откривањем таквих дела и процесуирањем починилаца.
За то кривично дело предвиђене су новчане и казне затвора до три године, односно до пет година уколико је особа која се бавила пиратеријом на тај начин прибављала имовинску корист.
Прекајски наводи да се из његове досадашње праксе показало да постоји доста таквих случајева, али напомиње да се ти поступци најчешће завршавају признањима окривљених и споразумима које потписују са Тужилаштвом.
„Врло ретко, знам из праксе, иде се у процес доказивања и суђење тако да се онда и те казне које се изричу базирају на бази споразума који се потпише са Тужилаштвом, па се крећу око минимума“ истиче Прекајски.
Доказивање штете – мукотрпан и дуготрајан посао
Зато као велика рак рана за све носиоце ауторских права остаје могућност њихове накнаде штете, а процес доказивања тога колика је ваша штета и да ли ћете моћи то уопште да докажете мукотрпан је посао.
Доказивање штете укључује вођење посебног парничног поступка са разноразним вештачењима са неизвесним исходом да ли ћете као носилац ауторских права моћи нешто и да наплатите од онога ко вам је ученио штету.
Прекајски истиче да би Тужиоци могли да туже и оне који су поставили линк ауторског дела на интернет као и оне који тај линк деле по друштвеним мрежама „јер за то не постоји законска препрека“.
А свако ко неовлашћено искоришћава туђе ауторско дело, без обзира који је у том низу, заправо чини то кривично дело и на Тужилаштву је терет доказивања и откривања доказа ко је све то учинио.
Пиратерији која је у Србији била масовна појава деведесетих доста се стало у крај у дигиталној ери, јер Тужилаштво за високотехнолошки криминал има озбиљне ресурсе као и међународну сарадњу са сличним органима у иностранству, али и са великим компанијама и интернет сервисима и провајдерима који кад год треба да поступе по налогу неког органа, они то врло брзо и ефикасно чине, закључио је Прекајски.
Ипак, познато је да се у Србији нови светски блокбастери и даље прво „приказују“ на кућним лаптовима него у биоскопима и на домаћим фестивалима. Зато и не чуди да се формирала читава „торент генерација“ и да многи нису ни свесни да су загазили у кривично дело кад скидају или деле нечије ауторско дело. Све док се не деси неки „Тома“...