Демонстрације које су Пољску последњих дана претвориле у буктињу незадовољства представљене су као израз воље народа да упркос одлукама Уставног суда, ова земља остане чланица Европске уније. Пољски суд је изнео мишљење да је у овој земљи Устав врховни закон и да се њему мора повиновати сваки међународни уговор или споразум, будући да је нижег ранга. Страх од Полегзита извео је критичну масу на улице, а политичари широм Европе порукама у којима не крију запрепашћење одлуком пољског суда, допринели су продубљивању незадовољства.
У разговору за Спутњик немачки аналитичар Филип Гашпар тврди да се овде не ради о очувању европских вредности и стандарда, како то представљају европски лидери, већ о покушају Европске уније да сруши један од последњих бастиона конзерватизма у Европи.
Спор Варшаве и Брисела у међувремену је продубљен и саопштењем Париза и Берлина у којем се инсиситира на томе да „чланство у ЕУ иде под руку с потпуним и безусловним поштовањем заједничких одредби и вредности“.
Да ли Пољска може да се суочи са последицама одлуке да национално правосуђе стави изнад оног ЕУ, те да ли за право треба дати Доналду Туску, лидеру опозиције који каже да је угрожена европска будућност ове земље, или, пак, пољском премијеру Матеушу Моравјецком који тврди да нико није поменуо Полегзит?
Филип Гашпар наводи да је одлука Уставног суда око које се дигла велика прашина само исходишна тачка дуге и сложене борбе између конзервативне пољске владе, и лево-либералних европских институција које уживају безусловну подршку Берлина и Париза. Почеци „неспоразума“, подсећа наш саговорник, датирају из 2015. када је Пољска одбила да се повинује препоруци немачке канцеларке Ангеле Меркел да Европска унија отвори врата за десетине хиљада муслиманских миграната.
Жесток одговор Доналда Туска
Овом питању, придружила су се и остала, по укусу ЕУ ништа мање спорна - пооштравање закона о абортусима те потписивање наводно хомофобне породичне повеље од стране бројних пољских заједница.
„Кап која је прелила чашу тицала се такозване реформе правосуђа. Управо у овом питању лежи објашњење варшавског спора са европским институцијама. Целу причу усложњава чињеница да је у последњих неколико седмица свог мандата, лево-либерална влада Доналда Туска успела да унапред именује наследнике уставних судија, који ће ту функцију обављати све до следећег законодавног раздобља. Конзервативна влада која је на власт дошла између осталог и на таласу скандала који су обележили Тускову власт, сматра да има право да она канидује уставне судије“.
Са формално-правног гледишта, указује наш саговорник, реформа правосуђа била је покушај да се у вишем правосуђу ојача глас пољског парламента и истовремено ограничи политички утицај судија, као што је то био случај у бројним другим западним земљама, посебно у Немачкој. Ове мере, подсећа, резултирале су сменом судија које су уживале поверење и симпатије левих либерала и довођењем нових које је именова конзервативна већина. Бивши премијер и председнике Европског већа Доналд Туск изгубио је полугу моћи и уследио је жесток одговор.
Обустављање помоћи за борбу притв ковида?
Отуда, сматра Гашпар, не треба да чуди што су чланови ЕУ парламента позвала на финансијско кажњавање Пољске.
„Катарина Барли тврди да Пољска влада злоставља Уставни суд како би оправдала своју политику и како се у будућности више не би морала придржавати европског права. Даље говори да Европска комисија не би смела давати било какве Ковид-милијарде Варшави, а такође да би требала блокирати и друга средства. Оно што излази из видног поља јесте да спор није око кадровске политике већ европских вредности“
Гашпар каже да се Пољска придружила Европској унији с уверењем да се овај пројект темељи на узајамном поштовању темељних друштвених институција попут класичне породице, приватног власништва, националног идентитета и вредности које баштини западна цивилизација. Уместо тога, како тврди, европске елите све су се више окретале радикалним левичарским идејама као што су мултикултурализам, гендер мејннстреаминг, ЛГБТ идеологија, глобализам и западни мазохизам. Сада се ти неизбежни идеолошки сукоби између левичарског либерализма на западу у Бриселу, Берлину и Паризу и конзервативизма на истоку, у Варшави, Будимпешти или Лондону прерушавају у правну битку између наводне „владавине права“ и такозваног „националног популизма“.
„Након што је Европска унија пре неколико седмица донела прилично изненађујућу одлуку да због наводних напада Пољске на „европске вредности“ задржи обећана средства из Ковид-фонда и тако отворено задави Варшаву, свима би требало да буде јасно да се ради ни о чему мањем већ о „Regime Change“ (промени власти), закључује Филип Гашпар.