Плутонова атмосфера је већ танка и састоји се првенствено од азота са малим количинама метана и угљен моноксида. Са падом површинске температуре, азот се смрзава, што доводи до губитка атмосфере.
Процена стања Плутонове атмосфере извршена је помоћу такозваног покривања, односно када једно небеско тело, посматрано са Земље, покрива друго небеско тело. У овом случају, Плутон је прекрио удаљену звезду, која се користила као осветљење за земаљске телескопе, објаснио је Елиот Јанг, један од аутора студије..
Плутонова атмосфера настаје од испареног леда на површини, а мале промене температуре доводе до великих промена у њеној густоћи.
Због ексцентричности орбите, Плутон се приближава Сунцу на удаљеност од 29,7 АЈ (4,4 милијарде км), што је ближе од Нептуна, а затим се удаљава за 49,3 АЈ (7,4 милијарди км). Како се удаљеност повећава, Плутон прима мање топлоте од Сунца и постаје све хладнији.
Повећање атмосферске густине примећено у 2015. највероватније је последица топлотне инерције - заостале топлоте заробљене у азотним глечерима која има одложени одговор на све већу удаљеност између Плутона и Сунца, преноси Национална географија.
"То је као када, на пример, Сунце загрева песак на плажи. Сунчева светлост је најинтензивнија у подне, али песак наставља да упија топлоту током читавог дана, па је и увече топао", каже Лесли Јанг, коауторка студије.
Иако се Плутон званично не сматра планетом, он је и даље интересантан научницима. Последњих година астрономи су установили да се испод његове површине налазе снежне планине и течни океани.
24. августа 2006. године, Међународна астрономска унија (ИАУ) први је пут дефинисала израз "планета". Плутон није одговарао овој дефиницији, па је изгубио статус планете и постао патуљаста планета.