Британски званичници су ‘60-их тајно користили „црну пропаганду како би позвали истакнуте Индонежане да пресеку комунистички канцер“, наводи се у документима.
Процењује се да је најмање 500.000 људи, а неке процене иду и до три милиона, повезаних са ПКИ, елиминисано између 1965. и 1966. године.
Поверљиви документи „Форин офиса“ показују да су британски пропагандисти тајно подстрекивали антикомунисте, укључујући и армијске генерале, да елиминишу ПКИ.
Кампању наизглед спонтаног масовног убиства, за коју се сада зна да је организовала индонежанска војска, касније је ЦИА описала као једно од најгорих масовних убистава века, наводи „Гардијан“.
Када су масакри почели у октобру 1965. године, британски званичници су затражили да се „ПКИ и све комунистичке организације елиминишу“ и упозорили су да ће нација бити у опасности „све док су комунистички лидери на слободи и ако им се дозволи да прођу некажњено“.
Британија је започела своју пропагандну офанзиву против Индонезије као одговор на непријатељство председника Сукарна према формирању њених бивших колонија у малајску федерацију, што је од 1963. године довело до сукоба на ниском нивоу и оружаних упада индонежанске војске преко границе.
Године 1965. специјалистички пропагандисти из Одељења за истраживање информација британског Министарства спољних послова (ИРД) послати су у Сингапур да спроводе црну пропаганду како би поткопали режим инонежанског председника Сукарна.
ПКИ је била снажна подршка и председнику и покрету Конфроnтације, који је имао за циљ да уништи Малезију.
Мали тим пропагандиста издао је новине које је требало да циљају истакнуте и утицајне појединце, укључујући и војне генерале.
Такође је у Индонезији емитована радио-станица коју су водили Малезијци који су се бавили црном пропагандом.
До средине 1965. године операција је била у пуном јеку, али покушај државног удара од стране официра леве војске и, тајно, агената ПКИ, у којем је убијено седам генерала, пружио је прилику да се заиста утиче на догађаје, наводи се даље у документима „Форин офиса“.
Пуч је брзо сломио будући индонежански председник генерал Сухарто, који је потом започео постепено одузимање власти и укинуо ПКИ, тада највећу комунистичку партију у некомунистичком свету.
Пропагандисти су тражили да се „ПКИ и све за шта се она залаже елиминишу за сва времена“, саветујући својим утицајним читаоцима да „одуговлачење и полугласне мере могу довести само до коначног и потпуног уништења“.
Током наредних недеља масакри нових припадника ПКИ проширили су се по архипелагу.
Нема сумње да су британске дипломате постале свесне, не само да је Владин штаб за комуникације могао пресрести и читати комуникације индонежанске владе, већ је и његова надзорна станица Чаи Кенг у Сингапуру омогућила Британцима да прате напредак војних јединица укључених у сузбијање ПКИ.
У писму британском амбасадору у Џакарти од „координатора политичког ратовања“, стручњака за пропаганду „Форин офиса“, Нормана Редавија, који је допутовао у Сингапур након покушаја пуча, открива се да је политика „прикривања чињенице да су покољ охрабрили генерали“, у нади да ће генерали „бити бољи од старе банде“.
Редаваји је Сукарнову пропаст сматрао једном од највећих британских пропагандних победа.
У писму написаном неколико година касније реко је да је „дискредитација Сукарна брзо успела. Сукарнов сукоб коштао нас је око 250.000.000 фунти годишње“.
Према професору Скоту Лукасу, документи са којих је скинута ознака тајности „показују колико су и даље били централни ИРД и црна пропаганда“ у послератној британској спољној политици и у њеним прекоморским операцијама, преноси Танјуг.
„Ово је био релативно јефтин начин за Британију да пројектује утицај чак и ако се тај утицај не може отворено признати“, сматра Лукас.