Ђорђе Матић каже да је службено хрватски писац јер је члан Хрватског друштва писаца али је исто тако и српски и југословенски. Југославенски писац поникао је у заједничкој култури Јужних Словена, у њој се формирао и образовао и то носи са собом као своје наследство, баштину, културни и сваки други идентитет, објашњава он.
Регионална као колонијална књижевност – за све су криви Срби
Према његовим речима, огромне су разлике између југословенске и тзв. регионалне књижевности, и поетичке и етичке.
„Регионална је нека увозна, договорна ствар, готово колонијална. То је израз који продужава један табу који се овде поставио, а поготово у Хрватској одакле долазим где имате такмичење који термин измислити само да се не би изговорила, како би рекла Дубравка Угрешић она реч на 'ј'. Мисли се на Југославију. Шта то значи, која регија, о чему говоримо? То је постала једна ознака за људе који овде паразитирају на разне начине тако да је мени сам тај термин по себи у политичко-идеолошком смислу одбојан, а у културалном потпуно зазирем од њега“, каже Матић за „Орбиту културе“.
Реч је о идеологији лажног помирења по којој се наводно бесконфликтно поштују разлике нових граница и нових националних култура са једним „уписаним страхом од Југославије као термина“ и консензусом да је за све крива Србија.
Тзв. хрватска левица појма нема о култури
У Хрватској нема проблема због „непопуларних ставова“, јер без обзира на „врло ограничавајућу затворену идеолошку премису“, у култури „цветају разни цветови“. Дешавају се занимљиви парадокси тако да више сукоба и проблема има са онима са којима би требало да буде на истој страни, него са Министарством културе које га као писца никад није закинуло.
„Ја који сам лево орјентисан на један базични начин примећујем да код те тзв. левице не налазим саговорника, да се лакше испричам о ономе што је мени важно са људима са националистичке деснице јер они прате шта се догађа овде, док ту тзв. левицу и регионалне писце то не интересује, нити ишта знају о ономе што ме занима а то је културна историја и наши највећи умови. Ту немате с ким о чему проговорити“.
За разлику од Хрватске, у Србији „не постоји консензус о рецентној историји који би био догма“, већ има „50 становишта о распаду Југославије и рату“. У Хрватској постоји само једна премиса која прилично затвара видике, а кршење те парадигме је „врло опасна ствар“.
Љубавна ода родном Загребу
Три Матићеве књиге објављене су прошле и ове године. У песничкој збирци „Други звук“ која је изашла у Србији али не и у Хрватској, скупљене су раније објављене песме у Хрватској и Холандији. Неке су преведене са холандског језика.
И есеји у књизи „Отргнуто од заборава“, односно „Хисторија и сувременици“ како је насловљена у Хрватској, настајали су годинама. Роман „Ниоткуда с љубављу“ објављен пре месец дана у Хрватској писао је четири године, а тренутно се преговара о његовом српском издању
„Роман би могао бити занимљив овдашњој публици управо због своје различитости у односу на околину, јер је великим делом једна љубавна ода мом родном граду – Загребу, а другим деловима је роман егзила“.
Повратак из емиграције као културна мисија
После три деценије у егзилу вратио се у Пореч, делом из приватних разлога а делом због замора емиграцијом и начином живота, и што је најважније, зато што се све оно до чега му је стало у култури налази овде.
„Моје опсесије овдашњом културом нису дошле из носталгије ни из провинцијализма, него из осећања посвећености, послања, па чак и културне мисије. Човек у једном тренутку мора одлучити чиме ће се бавити, хоће ли се бавити расутим данашњим светом, пролазностима или ће схватити иманентну вредност овдашње културе. Мени је то заиста послање неке врсте и помислио сам доста више те даљине, дај да се вратим у источник, у извор, тамо где је мени све најближе, почевши од језика. Било је продуктивно бавити се својом културом из даљине, али дошло је време да се вратим“.
Та даљина била је пресудна да сагледа вредност наше културе због ослобођења од контекста свакодневнице, дневне политике, идеологизације и прљања најсветијих и најчаснијих имена, „наших генија, а имамо их приличан број“.
„Овде је живот као у свим друштвима у кризи, убрзан, а земља у којој сам живео, Холандија, прилично је успорена, сређена и то ми је омогућило да читам с миром. Тај мир ми је донео и могућност другачијег и дубљег промишљања ове културе и онда сам написао те огледе било о овдашњим музичким сценама и музичкој историји или о широј културној историји и књижевности“.
Шта је заједничко Његошу и Лепој Лукић
У есејима је „покрио“ широк спектар „наших генија“ у распону од Његоша и Филипа Вишњића до Лепе Лукић и Томе Здравковића. Припада генерацији која је покушавала да направи неку врсту моста између „различитих светова високе и популарне културе“, али не „на накарадни постмодерни начин – хоризонтализацијом“.
„Без обзира на веру у вертикалну структуру културе, и једно и друго припадају нашој култури. Не мере се увек истим аршинима, понекад и да, али занима ме и једно и друго. Дошао сам из света музике и музичке критике и као што сам поново промишљао наше књижевнике и мислиоце и људе високе културе, тако сам поново промишљао и музику“.
„Суочавање са народњацима“ продукт је емиграције јер човек проверава „свој културни кофер који је донео са собом“, односно шта је запамтио од онога што је прочитао и слушао. Схватио је да је много више запамтио изворних и новокомпонованих народних песама и уочио њихове „мерљиве, објективне квалитете“.
Народна музика недовољно цењена – Тома поетичнији од Џонија Кеша
Матић сматра да је нова класична народна музика недовољно цењена и истражена „зато што људи чују музику, али је не слушају“, односно, препознају ствари, али их не сазнају. Препознатљивост неких од тих лица спречава да се она боље послушају, а иза њих се отварају „такви светови да је то невероватно“.
„Кад говорите о популарној музици и кажете да ту има јако много разина, свако ће рећи – наравно. А кад кажете Лепа Лукић, кажу нема ту ништа. Е пријатељу, није истина, има много више него код оних које ти на Западу гледаш па ти се чини да су крај света. Ови наши су заправо комплекснији“.
Тома Здравковић је велика фигура, једини аутор и певач у исто време, први велики и једини народњачки кантаутор, трансжанровска појава чудесне биографије. Биографија Џонија Кеша је ништа у односу на Томину која је много радикалнија, тежа и суровија, али са друге стране, и много поетичнија.
„Не идеализујем патњу и у сваком тексту ког сам написао о Томи кажем на крају – људи, немојте то идеализовати. Та биографија и романтика је јако скупо плаћена и надам се да се у филму нису односили, као што се већина односи са њом, са једном романтизацијом, а да се мука стави у страну. Надам се да није приказано само 'Хеј кафано, муко' него и живот који је био врло мучан и тежак“, закључио је Матић.