Лидер српског тима који ће понети заставу Србије на предстојећем Светском првенству у Београду искрено је говорио о својим почецима.
„Постоји посебан разлог, ја сам боксом почео да се бавим са 20 година, тада сам почео да тренирам, веровао или не... И када ме људи питају, да ли је касно... Ја сам се бавио кошарком, доживео сам повреду и био сам на штакама, угојио сам се 20 килограма за три месеца...“, навео је Бабић.
Како наводи српски капитен, као дечак је био крупан, али му никада није пало на памет да ће се бавити борилачким спортом.
„Кренуо сам да тренирам, килажа је кренула да иде на доле. Станеш, погледаш се у огледало, прија ти шта видиш, па мало тренинг по тренинг... После су дошли људи, после шест месеци тренирања, пита ли ме да ли желим да боксујем“.
Бабића је боксу задржала чињеница да је био убедљив на старту каријере и да је победио у првих десет мечева – прекидом.
„Био је то додатни стимуланс за мене, али нисам био свестан какав ме пакао чека. Искрено, побеђивао сам на изглед, за застрашивање противника. Меч по меч, видело се да имам срца да уђем у борбу, без резерви и размишљања, кренули су озбиљнији тренинзи касније и стварно бих могао две књиге да напишем о стварима са почетка каријере. Сада сам ту где јесам, тежим ка већим успесима и надам се да ће ово да буде круна“, истакао је Бабић.
Његова прича је потпуно другачија од уобичајених, као мали се није тукао, нити је свесно улазио у сукобе, али је, каже, увек држао до себе.
„Нисам био цвећка, нисам дао на себе, није било проблема са генерацијом и млађима, али сам старијима упадао у очи. Што се тиче родитеља, ниједном родитељу није драго када му дете добије ударац, али је ово такав спорт, родитељи су свесни да се њихова деца морају тући, другачије се то гледа него фудбал, на пример“, навео је Бабић.