Боровница вреднија од пшенице – будућност у улагању у производњу воћа

То не значи да треба да смањујемо производњу пшенице, али јесте знак да морамо да мењамо структуру наше производње, сматра професор са катедре за воћарство Пољопривредног факултета у Новом Саду, др Зоран Кесеровић.

Смањену производњу воћа због климатских услова, воћари су ове године надокнадили високом ценом. Али да је производња воћа генерално веома исплатива показују све већа улагања и веће површине под засадима воћа.

Према попису из 2012. било их је четири одсто од укупних обрадивих површина у Србији, а сада су оне око 5,5 одсто, напомиње Кесеровић за Спутњик. Тај раст, по његовој оцени, иде доста добрим темпом, јер Србија има јако добре услове за воћарску производњу који нису ни изблиза искориштени. Ипак истиче да је то једна од најсветлијих тачака у нашој пољопривредној производњи у последњих 10 година која бележи напредак увођењем савремених технологија, запошљавањем људи. Није случајно, каже он, да људи из бизниса инвестирају у воћарство.

Овај стручњак подсећа да смо 2002. године, после приватизације, имали укупну производњу воћа од 800.000 тона, можда чак и мање.

Он не спори да су инвестиције у воћарство веће него у повртарство, али и напомиње да су подстицаји за воћарство које дају Покрајина Војводина и Република квалитативно најбољи.

„То што се даје за технологије које су прилагођене климатским променама, за противградне мреже, стубове, наводњавање, потом за најсавременије технологије – ако користите најквалитетнији сертификовани садни материјал онда имате више подстицаја. А доста смо урадили и као наука у последњих 15 година“, напомиње профеор новосадског Пољопривредног факултета.

Подсећа да је у сарадњи новосадског и београдског Пољопривредног факултета и Института за воћарство у Чачку урађена воћарска рејонизација Србије која је доста важна да људи знају где коју воћну врсту треба гајити и где не треба, како нам од измрзавања годишње не би пропадало од 60 до 150 милиона евра.

Воћари све чешће долазе и на консултације, прате и информације, кретања на светском тржишту. Ипак указује и на то да нисмо у пуном мери иксористили могућности које имамо и да ту има још посла за државу.

По његовој оцени, министарство није препознало да се морају давати подстицаји и за производњу јагодичастих воћних врста у затвореном простору, у пластеницима. Такође је ограничило подстицаје на подизање боровнице и јагоде само до два хектра. Он сматра да је то ограничење непотребно ако се та воћна врста тражи у свету, у ЕУ, а ти људи ће запослити нову радну снагу и држава Србија имати корист од извоза.

Битна је, додаје, и инфратсруктура која недостаје. Напомиње да је био у једниом малом месту код Алексинца које је каже, богом даном за воћарство, а тамо нема елементарне инфраструктуре, нема пута. Ми нисмо довољно водили рачуна о равномерном регионалном развоју и то нам се обија о главу. У брдским пределима где су најбољи услови за воћарство, остала су пуста села, готово без радне снаге.

По мишљењу Кесеровића ми у таквим условима морамо да стварамо одржив систем јер се тачно зна од које количине јагоде, малине, боровнице, која 90 одсто пуног рода да већ годину дана након садње, може да се издржава једна породица. А то је шанса и за такве крајеве. И додаје да производња полако мора да се механизује.

„Када одете у Италију видите све савремене засаде воћа и ретко када можете видети људе у пољу. Постоји механизација од резидбе до бербе за шта се користе платформе које се саме крећу. Значи мора да се уводи механизација и прави тај машински прстен, односно да се снаге удружују да би се трошкови смањивали“, истиче он.

Сматра, такође, да држава треба више рачуна да поведе о производњи квалитетног садног материјала. И ту имамо велику шансу, али ту производњу нисмо уредили, па увозимо велике количине садног материјала за јагоду, боровнице преко 90 одсто, али и орах, трешњу, где такође имамо шансу за повећање производње и извоз.

Тржиште у свету за све то постоји, истиче он, а сматра да ће и наредна година бити добра за јагоду коју највише траже Немачка и Пољска, боровницу, поготово за малину јер је нема на лагеру.

Да је производња боровнице тренутно један од најбољих бизниса у Србији он је показао рачуницом према којој савремена производња доброг произвођача која даје 15 тона по хектару, по цени од 5,25 евра колико је била ове године за килограм, уз трошкове који су били 2,5 евра, оставља чисту добит од 30.000 до 40.000 евра. Код лошијих произвођача, који остваре између осам и девет тона, зарада је 15-16 хиљада евра, истиче Кесровић.

Код малине, прошле године по цени 1,93 евра добит за 12 тона по хектару била је осам хиљада евра, а у овој години са ценом од 3,37 евра по килограму, уз трошкове од 1, 8 евра, она је достигла 18-20 хиљада евра по хектару. Дође и таква година, додаје он, истичући да је у сваком случају зарада добра.

Има, каже он, простора за нова улагања и у воћарство треба улагати, поготово што су парцеле у Србији уситњене, где је 42 посто оних до два хектара. И шта на томе може да се производи него воће, поврће, ароматично и лековито биље, садни материјал, закључио је Кесеровић за Спутњик.