Незамисливо је говорити о Косову без Његоша, они су као нокат и месо

Овако познати сликар Предраг Драговић објашњава концепт своје изложбе „Преко пепела“, поставке од шездесет пет слика и шест скулптура која се вечерас отвара у Дому културе у Грачаници.

О радовима који су пре Грачанице били изложени у београдском Дому војске, познати сликар каже да су настајали у протекле три деценије, што представља потврду да за овог уметника Косово није пригодна или једнократна тема. Она је на свој начин у Драговићевом опусу – целоживотна.

„Био је велики изазов претворити све то у ликовну причу и језик, у слику, цртеж, скулптуру. Сваки сликар ради са оним што му је при руци, али у глави, у себи, покушава да транспонује те наше вечите митске симболе који причају о нашем идентитету. По мом уверењу симбол нашег идентитета је пепео који би као неки хералдички знак могао да стане у неку круну, грб, у неки амблем српског народа. Почев од Косова, преко спаљених књига, преко свих јасеноваца, јадовна, псећих гробаља и других невоља… Пепео је и све оно што је нестало кроз историју и то не само новију, него ону после Немањића па надаље“, објашњава Драговић.

Његов "пепео" је прича и о косовском погрому, стварном и имагинарном, о чему на овим радовима речито говори ватра, гареж, срушени храмови… Овде, међутим, нема ужаса, јер аутор детаље ужаса, како каже, не може да поднесе.

„Имам отпор према ужасу. Никад нисам могао да читам оне страшне историјске приче и набрајања шта се догађало у Јасеновцу, како су људи бацани у јаме, како су лешеви пливали Савом… Ја не знам те приче, знам само да је то било, али детаље не могу да смислим, не могу све то да поднесем. Ја сликам атмосферу, неке симболе, претварам то у неке бојене односе, у знакове. Рецимо, сликам Богородицу хранитељку и на овој су изложби представљена два таква рада. То је мала фреска коју су српски војници у Балканским ратовима пронашли на дуплом зиду цркве Богородица Љевишка која је дозиђивана у време краља Милутина. Између за то време нових зидова и оних постојећих пронашли су ту чувену фреску хранитеља призренског. Она је настала пре Милутиновог времена, на њој Богородица држи младог Христа у наручју, а у једној руци држи котарицу из које дете Христос вади хлепчиће и нуди их Призренцима. Око те фреске и те цркве су у време последњих погрома донели аутомобилске гуме и све то потпалили исти они које млади Христ храни. Насликао сам пуно варијанти те слике хранитеља, у Грачаници сам изложио две“, каже сликар Драговић.

Радови који су протеклих деценија настали на косовке теме, за уметника су једноставно одраз његове тескобе, његове приче.

„ Имао сам потребу да то забележим, да направим те слике које се можда другима неће допасти. Оне можда нису за куће, за дневне и спаваће собе, али се ипак надам да ће опстати, да ће и оне прећи преко пепела…“

Као Морачанин, поносан на манастир Морача, Драговић објашњава и зашто се неке вредности не пореде.

„Морача, Љевишка, Грачаница не могу се поредити, то је један низ грађевина који је настао у истој држави, у истој култури, то је направила иста династија. Морачу је направио синовац Светог Саве, она је сазидана мало раније пре обновљене Љевишке . Али, то је исти рукопис, иста прича, иста величина, иста раскош. То је иста вредност, наша“.