Чињеницу да САД немају намеру да крију своје планове везане за уређење Западног Балкана по мери својих интереса најсликовитије илуструју излагања новог америчког изасланика за ово подручје, Габријела Ескобара.
Језик којим амерички дипломата последњих дана брутално демонстрира силу на Балкану, а у односу на који Викиликсове депеше делују као софистицирана литерарно штиво, отвара питање да ли су се променили манири или америчка стратегија, те да ли дипломатија без рукавица значи враћање на курс који је САД држала деведесетих.
Аналитичар Срђа Трифковић сматра да ни ни Габријел Ескобар ни Кристофер Хил нити њихов колега у Сарајеву, илегални и нелигитимно именовани тзв високи представник, немају ново одело.
Они су, каже, дошли дрско да прете, али иза тога не стоји ништа.
„Америка је довела тобоже тешку артиљерију на Балкан- Метјуа Палмера, Кристофера Хила из нафталина, и Ескобара да заврћу руке Србима. Они се понашају арогантно и једино што може да их заустави на том путу је озбиљан српски отпор који је могућ јер је основни фокус америчке политике на индопацифичком простору, на простору обуздавања Кине, док је прича о фокусу на Балкан- лаж. С друге стране, Европи прети једна дуга и хладна зима, њој треба руски гас, а не да се придружује америчком пројекту кажњавања Срба“.
Хокус покус квази дипломатија
Иза притисака пред којима се налазе Србији, РС која је дотерана до дувара, и Срби у Црној Гори нема асполутно никаквог кажњивог поена који ће, тврди Трифковић, морати да истрпе ако кажу „не“.
„ Морамо знати да уколико јасно кажемо не - не долазе у обзир ни ревизија Дејтона, ни признање лажне државе Косово, ни даље маргинализовање Срба у Црној Гори, казне неће бити. Иза извођача радова који треба да са својом хокус покус квази дипломатијом натерају Србе на уступке, не стоји ништа“, тврди Трифковић, додајући да уколико америчке диломате мисле да ће уз помоћ одређених политичких чинилаца успети да наметну своје налоге државама у региону, варају се.
„Опозиција у РС је маргинализована. Ако САД мисле да ће неко попут Младена Иванића и његових, или СДС, да обаве посао за њих, љуто се варају. Без обзира на недостатке Милорада Додика, он је једини у овом тренутку лидер свестан да за Српску нема узмицања и да је алтернатива нестанак. Наратив муслиманског Сарајева јасно указује чему они теже- тзв грађанској држави у којој би Срби били грађани другог реда који се вербално кају за непостојећи геноцид у Сребреници“.
Ескобар-дете Холбрука и унуче Медлин Олбрајт
Осврћући се на јучерашње излагање Габријела Ескобара у америчком Конгресу, као и на све претходне изјаве везане за његово виђење решавања питања на Балкану, Трифковић каже да је реч о надасве арогантном човеку који покушава да дели лекције како треба да се организује постјугословенски простор а да притом има различите аршине вредновања тога како се према коме треба опходити.
„Реч је о чиновнику апарата Стејт Департмента који следи став који је та институција усвојила далеких дедесетих година да су Срби били криви за све. Стејт Департмент је типичан пример Кисинџеровог модела бирократске инерције. Из његове књиге „Дипломатија“ види се да када један институционални механизам заузме одређени став, он се перпетуира и преноси на млађе нараштаје тог истог апарата. Отуда можемо рећи да је Ескобар дете Холбрука и унуче Медлин Олбрајт“.
Сусрет са Ескобаром у Риму 2008.
Као потврда реченог, сматра Трифковић, најбоље ће послужити његово искуство непосредног сусрета са Габријелом Ескобаром почетком 2008. у Риму.
„У сарадњи са једном италијанском НВО која се зове Лепанто и која је имала за циљ да сједини источне и западне хришћане у отпору исламској агресији организовао сам конференцију усмерену ка упознавању италијанске јавности са угроженошћу српског културног блага, етноса и наслеђа на КиМ. На округлом столу којем је присуствовао и тадашњи наш посланик при Светој Столици Владета Јанковић, тадашњи политички секретар америчке амбасаде у Риму, Габријел Ескобар је током уводног излагања др Бернабеа у којем је било речи о томе да су Срби били вишеструке жртве-од Отоманске имерије преко Првог и Другог светског рата до етничког чишћеа и насиља које је уследило током НАТО окупације, -демонстративно напустио скуп. Ова ситуација сведочи колико је он спреман на дијалог“.
Прича о проширењу ЕУ- шлагворт ниско рангираних бирократа
Пре пет дана, подсећа Трифковић, Ескобар је рекао и да су Балкану потребни нови лидери који неће гледати у прошлост већ ће се бавити проблемима 21. века.
Вредело би га, каже, питати да ли би исту поруку послао Афроамериканцима који чувају колективно сећање на ропство, или Јеврејима.
„Када упути поруку Јеврејима да престану да се подсећају Холокауста који је исто тако прошлост, или, рецимо, америчким урођеницима који су били пребацивани из једног резервата у други док нису истребљени или гурнути у маргинализовану заједницу у којој се налазе и данас,може да каже нешто и нама“.
Ово је, указује Трифковић, јединствено повољан тренутак за Србију да се захвали господи на томе шта су саопштили, и дипломатким речником их пошаље тамо одакле су дошли.
„ Све претње које они упућују су бесмислене. Тресла се гора, родио се миш. Истовремено, спремност да нас подрже на путу ка ЕУ је такође непостојећа, као што је и прича о проширењу шлагворт који понављају ниско рангиране бирократе када дођу на ове просторе. Жртвовати српске националне интересе зарад будућег европског пута био би облик поодмаклог шизофреног, психопатолошког самомрзачког лудила“, закључује Трифковић.