Дарко Танасковић: Ратни занос у Сарајеву — зашто опасне игре почињу баш у Брчком

Када је гостујући на федералним медијима председник Странке демократске акције Бакир Изетбеговић у контексту претпостављеног сукоба у БиХ поменуо Брчко, било је јасно да позивање на дистрикт који пресеца РС, може бити само у функцији најозбиљније претње ратом. Ако томе додамо писма која су Изетбеговић и Денис Звиздић послали на више адреса у ЕУ и САД вапећи за помоћ, чини се да није само дистрикт Брчко неуралгична тачка. У оваквим околностима, оцењује професор емеритус Дарко Танасковић, цела Босна и Херцеговина је један велики неуралгични простор.

Бакирови ратни добоши за Брчко

„Изетбеговић чији је маневарски простор и на унутрашњем и на међународном плану последњих година знатно сужен, настоји да драматизује ситуацију и обраћа се свим чиниоцима за које претпоставља да би могли бити пријемчиви за упозоравајући звук његових ратних добоша, којима се, засад повремено и кондиционално, оглашава у јавности. Дакле, у распону од своје политичко-националне, али данас више не и поуздане бошњачке/муслиманске гласачке базе, преко потенцијалних регионалних савезника, до ЕУ и наравно, НАТО-а. Био је, уз посредовање рушитеља Југославије, а страсног заговорника унитарне БиХ Стипе Масића, код Милановића у Загребу, а не би му, каже, пала круна са главе ни да дође код Вучића у Београд.“

Имитира свога бабу, али то није из више разлога

Истовремено, упозорава Танасковић, Бакир спрема свој неповерљиви џемат за могућност рата и нужност да се, како он представља ствари, још једном патриотски (од)брани Босна, али је спреман и да разговара са суседима које су он и његови истомишљеници прогласили агресорима.

„Имитира свога бабу, али он то није и из много разлога Бошњацима у битно измењеним временима и околностима — не може бити. Понајвише жели да учврсти свој озбиљно пољуљани рејтинг и препоручи се, односно наметне, као једини репрезентативни предводник Бошњака и релевантни саговорник за сва питања у вези са судбином БиХ.“

Када пак шаље писма упозорења ЕУ и САД, указујући на „катастрофалне последице које би настале као резултат остваривања претњи Додикових политичких следбеника из РС“, Танасковић претпоставља да Изетбеговић очекује оштро реаговање и конкретне видове притиска на РС, персонализовану у „бауку“ званом Додик.

На начин, додаје, на који се Запад својевремено обрачунавао са „Милошевићем“, а заправо са српским народом и његовим легалним и легитимним, пре свега виталним интересима и захтевима да буде равноправно уважаван, а не привидно демократски дискриминисан наметнутим механизмима правног и уцењивачког насиља. После скоро три минуле деценије, каже Танасковић, могао би то бити рачун без крчмара.

Дистрикт ни на небу ни на земљи

Када је реч о Брчком које Бакир у свом ратном заносу помиње као кључну тачку одакле би могао кренути рат, Танасковић подсећа да је питање Брчког могло бити разрешено у Дејтону, оно би било превазиђено, али није, па је пронађено соломонско решење у формирању посебног дистрикта „ни на небу ни на земљи“.

„Нисам ни довољно обавештен ни квалификован да бих било шта конкретније процењивао у вези са потенцијалном експлозивношћу дистрикта Брчко. Ваља се надати да ће конструктиван прилаз садашњој кризи ипак превладати, али се никако не смеју заборавити тешке и разорне битке за пробијање посавског коридора, а и неопрезне изјаве једног времешног (наводног) миротворца који је пре више година са Пантовчака полузванично поручивао да би, у случају процене да је то нужно ради спаса Босне, хрватска војска без већих проблема могла пресећи тај витални коридор.“

Поузданије предвиђање како ће се даље одвијати садашњи процес заоштравања у БиХ и у вези са њом, тешко је, каже Танасковић, предвидети. Динамичну једначину која се свакодневно мења и меандрира, указује, чини више узајамно, узрочно-последично повезаних домаћих, регионалних и међународних фактора у пренапрегнутој интеракцији.

„Ситуација је свакако озбиљна и бременита најтежим изазовима, што је последица дуге блокаде истинског политичког процеса унутар БиХ и њених институција, које су у дубокој кризи услед перманентне злоупотребе на уштрб двају конститутивних народа, првенствено Срба, али и Хрвата, уз лицемерну улогу страних беамтера. Ипак, верујем да ће се ствари ускоро улити у корито некаквог симулирања кретања ка решењу и изласку из ћорсокака.“

Натезање ће се, верује Танасковић, наставити све док бошњачка страна и њени највернији страни покровитељи, којих је мање него раније, али су постали нервознији, не буду спремни да направе коренити заокрет у логици приступа проблемима са којима се дејтонска државна творевина суочава и прихвате да се ни псеудодемократским лукавствима ни разним видовима притиска, укључујући и голу силу, не могу одређивати устројство и пут државе у којој су два конститутивна народа већински незадовољна својим статусом.

^{_{Одрицање од мира губитнички пут}}

На питање какав маневарски простор има Република Српска, те да ли је враћање на изворни Дејтон скупа илузија или једина преостала опција, Танасковић каже да није лако практично спровести враћање на оно стање које се назива „изворни Дејтон“, али је сасвим легитимно тражити да се темељни акти, институционална организација државе и надлежности двају ентитета што је могуће више приближе првобитном оквиру и координатама Дејтонског споразума, са свим његовим анексима.

„Оно што свакако мора одмах бити учињено, уколико се заиста жели избећи ескалација кризе, јесте да се одустане од најновијих аберација у ’спровођењу Дејтона‘, као што је тзв ’Инцков закон‘ и идеје да би се манипулисањем скандалозним Уставним судом могла и даље спроводити политика развлашћивања ентитета, конкретно Републике Српске. Маневарски простор за Републику Српску је данас објективно већи него раније, али претерана самоувереност не би била препоручљива. Ваља водити заиста и конкретно одлучну, али и разложну политику.“

Разматрајући шта је све у овом тренутку под знаком питања — мир, осамостаљење или опстанак РС — Танасковић закључује све и у сваком тренутку, али, додаје, баш зато има изгледа да не дође до најгорег.

„Одрицање од мира једини је сигуран губитнички пут за онога ко се на такву авантуру осмели, упркос болним поукама из деведесетих година. Постоји ли и данас ико ко би био спреман да зарад своје немогуће и неостварљиве визије Босне жртвује мир? Сумња у то није довољна за спокој“, закључује Танасковић.