Душан Ковачевић: Ужас је захватио целу планету – ово је нова велика цивилизацијска трагедија

Ово поручује за Спутњик академик и драмски писац Душан Ковачевић, на питање да ли је тематика његовог новог филмског остварења „Није лоше бити човек“ још више подстакнута тренутном здравственом ситуацијом у свету када се са смрћу сусрећемо чешће него иначе,. Готово као у његовим драмама.

Аутор култних филмова попут „Маратонаца“, „Балканског шпијуна“ и „Ко то тамо пева“ открио је и како из његове визуре изгледају свакодневна превирања на светској политичкој сцени, зашто не користи мобилни телефон али и због чега више верује животињама него људима.

– Када сам почео да снимам овај филм, један пријатељ ми је рекао, а ја о томе нисам баш превише размишљао, да имам добар тајминг, односно да снимам филм који режирам сваких двадесет година. И то је стварно помало зачуђујуће. Пошто сам „Балканског шпијуна“ писао и режирао почетком осамдесетих година, а „Професионалца“ почетком двехиљадитих и сад ево 2021, 2022. године. Мислим да је то једноставно нека моја потреба када наиђем на неку причу која ми је занимљива и коју мислим да треба записати. А негде верујем да бих ја оно што сам написао најбоље реализовао, тако да ето десио се после 18 – 19 година нови филм и ако будем овако наставио, овим ритмом, значи негде кад будем имао сто година излази следећи.

– Када сам пре извесног времена радио једну причу која је сажета на основу неких есенцијалних ствари из свега што сам писао, почевши од „Маратонаца“ као првог озбиљног комада почетком седамдесетих па ево до данас, има неколико опсесивних тема које прате целокупан мој рад. Једна од њих, која је скоро доминантна, је питање људске егзистенције, односно конкретно живота и смрти. И тај судар, та граница између живота и смрти се већ у поменутим „Маратонцима“ издваја као нешто што је јако битно, наравно на један црно-хуморни начин, да би се касније та прича о људима који су на ивици живота или шетају том танком линијом између та два света, понављала у скоро свим мојим комадима. Као дечак сам два пута прележао неке врло тешке болести и од тих болести се у већини случајева није опстајало на овом свету, али ето неким чудом сам претекао и касније сам имао поприличне трауме јер се тога сећам. Први пут се то десило кад сам имао пет, шест година, други пут кад сам имао десетак, да сам се нахватао страха који је прешао из свесног у подсвесно и имао сам приличних проблема са мојим поимањем света и несигурношћу да се то све заједно неће поновити. Није онда чудо што сам се од „Маратонаца“ на известан начин ослобађао од неког сопственог страха и сопствене неке приче која има великих проблема са тим да је живот много компликованији и много озбиљнији него што нам се чини.

– Пре четири године смо се договорили да реализујемо овај филм. И тада није било речи, није било најаве, није било никаквог знака да ће се ово чудо десити и да ће наићи ово што највише личи на неку средњовековну кугу. У међувремену се догађа та прича и одједном филм почиње да добија нека друга значења јер, стварно, овај ужас који је захватио целу планету је нешто што је ново искуство и нова велика цивилизацијска трагедија. И сада ту почињу да се појављују разноразни ужаси које је ужас изазвао. Та борба између људи који се вакцинишу и ових који се не вакцинишу. Цела та прича изазива кризу зато што је комуникација и енергетска ситуација уочи зиме у Европи катастрофална. Филм ће се појавити у тренутку једног од тих врхунаца борбе за голи живот. Ми то, наравно, кад сам почео да радим, нисмо ни слутили, ни знали, нисмо претпостављали да ће се то десити. И наравно да ће филм бити гледан из једног другог угла који је прилично трагичан. Трагичан је у том смислу да сам ја од Нове године, па до данас остао без двадесетак људи, пријатеља или познаника с којима сам радио цео живот. Ето, само за ових десетак месеци отишло је најмање двадесет људи из моје професије. Не причам сад о још стотинак људи које сам познавао, а који су из неких других области. Једноставно, задесило нас је неко чудо које ће оставити јако дубок траг. Мислим да ће у економији ово бити неупоредиво горе и теже и да ће трајати много дуже него што је била она економска криза пре десетак година. А поготову ће оставити велики и дубок траг на ментално здравље људи. Ево, већ се види код нас како људи „пуцају“ и шта раде и на који начин се понашају. То једноставно није нормално. Не може се никако друкчије објаснити него као последицом некакве болести. И сад, да ли је у тој целој причи присутна и манипулација са људима, на који начин се људи опредељују за једну или за другу страну, ког су убеђења, то је већ последица нечега што у нормалним ситуацијама ти људи не би радили. Али пошто је ствар ванредна и озбиљних је размера, присутна је психијатријска поремећеност, онда ће се јављати и убудуће разноразни озбиљни ексцеси.

– На мој лични рад се није превише одразила зато што је мој посао једноставно усамљенички посао. Ја сам се и определио за то да будем сам себи и слуга и господар. И то сам желео и тако се најбоље и осећам и спољни свет нема превелики утицај на оно моје радно место које је као канцеларијско место где имам сто, имам моје свеске. Ја још увек пишем руком и писаћу заувек. То је моја природа и мој начин рада. И на то ништа не утиче пуно. Прошао сам ја и кроз теже периоде у животу и сад имам исто један озбиљан здравствени породични проблем. Али све то кад седнем за тај радни сто за тих два, три сата, колико обично радим, једноставно - нестане. И ја сам у неком паралелном свету. У том паралелном свету живим већ педесет и више година. И зато ја немам мобилни телефон, зато немам компјутер, зато немам ниједну другу ствар која би ме деконцентрисала, јер цео живот живим у том неком виртуелном свету који је данас доминантан у свим видовима живота. Ја сам тај свет имао пре компјутера, лаптопова и свега осталог у својој глави и бавио сам се тиме. И кад имам слободно време онда не могу да сад из тог света који нон-стоп живим пређем у неки други паралелни свет јер онда од живота не остане ништа.

– Инспирација се у мом случају не тражи. Инспирација мене нађе. Ја никада нисам трчао за нечим што је тренутно актуелно, па сада ако се дешавају некакве друштвене или политичке игре или некакви догађаји који су битни да ја њих преписујем. Не, то је посао новинара. Пратите сваки дан шта се догађа и пишете о томе. Моја жеља је да пишем о човеку универзално и да као што сам радио овај филм, буде испричано тако да сутра кад га буду гледали у Канади, Америци и Аустралији схвате ту причу као своју причу. Ако нема ту димензију, ја нећу тај филм или ту драму или ту књигу да пишем. Једноставно, сматрам да описивање својих кућних послова, својих кућних брига или само у оквиру своје земље је за неке друге послове и за неке друге озбиљне људе који се баве дневно политичким стварима. А уметност по моме осећању мора да буде универзална, у супротном је - за кућну употребу. А онда већ не морате да снимате филм о томе, то можете да испричате некоме у породици.

– Није реч о неким новим технолошким чудима. Она се догађају нормално пратећи савремену технологију. Ви данас можете мобилним телефоном, који је толико усавршен, да снимите филм. Постоје фестивали где се приказују аматерски филмови или филмови који су снимљени разноразним чудним техникама и то ће се усавршавати. Али оно што је суштина филма и што је душа филма, то не зависи од технологије. То можете да радите и старом камером и најсавременијом камером. Прича је од памтивека непроменљива и она има тих неких седам сегмената на основу којих се заснивају сва дела која је човек до сада смислио, а то су велике теме као што је – љубав, смрт, живот, рат… И тих великих седам тема ће заувек остати инспирација свих људи у будућности.

– Наравно да је трка. Трка је у свему. Трка је и између великих сила свакодневно. Ви видите како се на планети праве нове поделе, како се демонстрирају нове силе, како се прети, како се причају некакве приче које апсолутно нису тачне, могу рећи - глупости. Како овај чудни човек - да не кажем неку тежу реч - председник Америке, прети Кини, а из Авганистана је побегао као миш. То су неке ствари непојмљиве и наравно да те игре и обарање руку или вербалне претње до самих инцидената су биле, ево за наших живота ми их се сећамо десетак. Али углавном се заврше на претњама, на псовкама и оно као комшије преко тараба. Извређају се, а онда се опет нађу и пију пиво.

– Тај филм је прича о пријатељству. Пријатељству једног човека и једног пса. Ја сам живот између осталог посветио животињама. Са Вуком Бојовићем, дивним човеком, сам се дружио много година и одлазио у Зоо врт док је он још почињао да један ужасан простор претвара у оно што је потом проглашено за најбољи, најлепши градски врт у свету. И Вук ми је онда тамо поклонио булевар што ми је један од највећих поклона које сам у животу добио за мој рад. А пре тога сам ја тај врт помињао у „Ко то тамо пева“, па је онда тамо сниман почетак „Андерграунда“, два филма која су остала за сва времена. И посвета је баш Београдском зоолошком врту у та два филма и то сам радио зато што сам тај врт волео од како сам дошао у Београд. И та прича у овом филму о пријатељству једног човека и једног пса добија потпуно другу димензију када се филм одгледа. Ако буде све у реду, премијера ће бити 7. децембра.

– Све зависи од дана до дана. Неки пут човек стварно изгуби веру у човека. Никада ме ниједан пас није ујео, а бога ми, људи су ме изуједали онако озбиљно кроз цео живот. Тако да се ја више плашим људи него паса. То је између осталог моје осећање и схватање света. Не бој се пса који лаје, бој се човека који ћути.