„Руски војници као професионалци веома добро знају и сугеришу руском руководству да ће сваки свеобухватни напад на Украјину бити крај руске војске и крај Руске Федерације. То је апсолутно неуспешна варијанта. Они то не могу да не схватају. А када нас плаше инвазијом, ширењем, наговештавају претње — то је блеф“, рекао је саветник шефа кабинета председника Украјине и портпарол делегације Кијева у Трилатералној контакт-групи за Донбас Алексеј Арестович.
Да би, ваљда, деловао уверљивије, храбри портпарол је додао „да ће руководство Русије довести до тога да украјинске ракете буду усмерене на Москву“.
Истина, не одмах, јер Украјинци тек раде на ракетном програму, а Русија би, ваљда, са том инвазијом требало да сачека док програм буде завршен. А тада ће, каже, „наше ракете оперативно-тактичког нивоа моћи да дођу до Москве“.
Није баш јасно да ли је ово молба Шојгуу да одложи инвазију до тог пресудног тренутка, или портпарол даје Русији шансу да се сакрије у мишју рупу док још има времена.
На страну чињеница да Русија нити има потребу да блефира, нити планира, нити намерава да изврши никакву агресију на Украјину, овакви портпароли и саветници не служе на част Украјини која би, боље него ико други, морала знати како су се у историји завршавали сви ратови против Русије и СССР-а, чији је део и она била.
Као што би деловало смешно, да није трагично, кад видимо да је Украјина бежећи од заједничке прошлости, као мере за заштиту од „руске агресије“, објавила својеврсни „антиокупациони речник“, у коме се каже да се уместо израза „Кримски мост“ мора користити „незаконито изграђени прелаз преко моста између привремено окупиране Аутономне Републике Крим и Русије, преко Керчког залива“. Други светски рат који се у свим републикама СССР-а назива Великим отаџбинским ратом (у коме су украјински војници с поносом учествовали и гинули), сада се назива Совјетско-немачким ратом.
И то, наравно, ни из далека није све. С обзиром да украјински Устав не дозвољава размештање војних база на територији државе, у последње време су почели да се појављују „центри за обуку војске”. Колико је познато, што отворено, што полуприкривено, на територији Украјине вијори се већ више од једне десетине америчких застава које обележавају „школске” центре из којих у сваком тренутку заиста може полетети ракета према Москви. Бар толико, кад већ не могу у НАТО.
Што су, или ће бити ускоро, на њих уперени руски „Кинжали“, „Циркони“ или „Искандери“, никоме није важно. Као што није важно ни то што у случају евентуалног рата Русије и Украјине нико не би прстом мрднуо да заштити Украјину. Пример за то је Грузија, која је верујући у причу о америчкој подршци, изазвала рат на својој територији, а онда остављена да се сама обрачуна са Русијом. Резултат је губитак трећине територије.
Не зна се шта би у хипотетичком рату са Русијом било горе за Украјину — да се САД укључе или да се не укључе у тај рат. У оба случаја, од Украјине би остала само — спржена земља.
Погледајте још и шта Русија мисли о намерама Америке да Украјину увуче у НАТО: