Како је порцеланска лутка спасила дете у опкољеном Лењинграду

Музеј уникатних лутака је 1996. године основала уметница Јулија Вишњевска, на основу своје личне колекције.

Реч је о ретким антикварним луткама, које потичу из периода од краја 17. до почетка 20. века, из Немачке, Француске, Енглеске, Русије, Јапана. Ту су и кућице и разноврсни предмети за лутке, попут порцеланских сервиса, гвоздених пегли, шиваћих машина „сингер“, намештаја, шешира, сунцобрана, торбица и свега онога што је чинило свакодневицу тог времена.

Прву антикварну лутку Јулија Вишњевска је пронашла на улици. „Једноставно нисам могла само да прођем поред ње“, прича уметница.

Играчка је била у веома лошем стању и била јој је потребна рестаурација. Управо од тог тренутка Јулија се посветила новом хобију – сакупљању и обнављању старинских лутака.

После неколико година порцеланске, дрвене, оловне и многе друге лепотице испуниле су све ормане и полице у њеној кући.

„Јулија Вишњевска је један од зачетника професионалног сакупљања антикварних лутки у Русији. Овај музеј је први овакве врсте у нашој земљи. С једне стране, то његову поставку чини невероватно драгоценом и привлачном, а с друге стране, представља за музеј велику одговорност. Чување и увећавање колекције је задатак сваког музеја, па и нашег“, каже директорка Музеја Људимла Морозова.

Многи посетиоци у Музеј уникатних лутака долазе да би видели знамениту Суок – лутку из совјетског играног филма Алексеја Баталова и Јосифа Шапира „Три дебељка“ (1966). Сада је девојчица у лепој хаљини и с розе машном главни украс поставке, а овог новембра пуни 55 година.

Током целе историје човечанства лутке су биле важан део људског живота. Коришћене су за заштиту, украс, као симбол луксуза и за разне друге циљеве.

Један од најстаријих експоната у музеју је дрвена фигурица бебе Исуса, која је израђена пре око 350 година.

„Ова фигурица је најпопуларнија међу религиозним, сакралним луткама. Исус је израђен од једног комада дрвета, прекривен је алабастером и бојом. То је веома фини рад, који је захтевао огромно мајсотрство и много времена“, објашњава Људмила Морозова.

Када је реч о луткама за игру, према речима директорке музеја, оне до средине 19. века нису биле честа појава. „Према деци су се односили много суздржаније. Игре су сматране нечим што би могло да их размази“, наводи Морозова.

Лутке као играчке је мало ко могао да приушти себи. У 19. и почетком 20. века чак и у богатим породицама деца су имала углавном само по једну лутку. Произвођачи су, међутим, чинили све да њихова роба постане доступна.

„Алтернатива су постале 'лутке за сиромашне'. Приликом производње лутака штедело се на свему. Глава је била испуњена композитним материјалом, прекривеним танким слојем воска. Руке су биле прављене од дрвета и почињале су тек од лакта. Тканине су подсећале на газу, али су с годинама усавршаване и постајале дебље и постојаније“, наводи Морозова.

Због тога су сада такве лутке међу колекционарима драгоценије чак и од порцуланских лутака. Такве играчке су могле да 'преживе векове' једино чудом, али Музеј уникатних лутака поседује и такве експонате.

У поставци Музеја могу се видети и порцеланске лутке израђене у Француској, Немачкој и Русији. Посебно су ретки примерци направљени у фабрици „Журављов и Кочешков“ која је постојала пре револуције.

„Лутке њихове производње се могу лако препознати по облику очију, које су врло округле, имају велике зубе и розикасти тен. За њих се говорило да су 'крв с млеком', јер су биле розикасте и исијавале су здравље“, каже Морозова.

У време НЕП-а (Нове економске политике у Совјетском Савезу) ова фабрика је уништена као „буржоаски вишак“. Бојећи се непријатности људи су износили те лутке чак и из својих кућа и јавно их уништавали.

„Данас су лутке 'Журављов и Кочешков' понос наше колекције“, наглашава Морозова.

Међу експонатима је још један интересантан предмет – порцеланска лутка која је 'спасила' девојчицу у окупираном Лењинграду у време Великог отаџбинског рата.

„Често су деца, приликом евакуације, носила са собом омиљене лутке као успомену на дом и добра, безбрижна времена. Своју власницу лутка је спасила тако што је дете, играјући се с њом, успело да заборави на глад, жеђ и хладноћу, као и на то да је потпуно сама већ неколико дана. Одлазећи из блокираног Лењинграда девојчица је понела са собом ту велику порцеланску лутку без имало размишљања“, прича Морозова.

Ремек-дела луткара из протеклих векова, која се налазе у музеју, иако су смештена у малом простору, сматрају се једном од најзначајнијих колекција у Европи.