Ирски музичар 6. новембра наступа у Коларчевој задужбини, у оквиру „Stanway and Sons“ концертне сезоне. Београдска публика ће бити у прилици да слуша дела Чајковског, Шуберта и Бетовена.
Ирац заљубљен у руску музику
„Ове композиције, посебно Шуберт и Чајковски и његова 'Годишња доба', представљају дела с изразито лирским, пасторалним сензибилитетом. То су као мале песме, али за клавир, песме без речи. Ја врло много свирам Чајковског и многе друге руске композиторе, снимио сам озбиљну музичку колекцију 'Чајковски плус', уз по још једног руског композитора, Мусоргског, Прокофјева, Рахмањинова. Снимао сам и дела Шуберта. То су два композитора којима сам био врло посвећен, тако да је задовољство свирати их. Бетовен има много лиризма у себи, а соната коју изводим је моје омиљено дело тог композитора и одлично се уклапа с осталим композицијама, даје им другачију боју и расположење“, каже Бери Даглас.
За име Петра Иљича Чајковског веже га и престижна награда која носи име руског композитора. Виртуоз из Белфаста уписао се у историју освојивши златну медаљу на чувеном такмичењу „Чајковски“ у Москви, као други „неруски“ такмичар који је заслужио то признање.
Ирски пијаниста Бери Даглас
© Фото : Benjamin Ealovega
„Ни за милион година нисам могао да сањам да ћу победити на такмичењу Чајковски. Ишао сам на многе концерте великих руских уметника у прошлости, као што су Гилелс, Рихтер и многи, многи други, слушао како свирају. Веома се дивим њиховом извођачком стилу, иако су сви различити, наравно, али тај руски начин свирања клавира ме веома привлачи, пре свега због начина на који достижу дубину у музици, у самом звучању клавира“, каже Бери Даглас.
Руска и ирска музика се стварају из душе
Музика Чајковског је, како оцењује Бери Даглас, веома блиска ирској музици, рецимо, оној коју је стварао композитор Џон Филд у 19. веку, пре свега захваљујући својој експресивности.
„Реч је о стилу с много изражајности и веома богатим мелодијама. То се не ради ради ефекта, него се ради из срца и душе, то је веома искрена врста музике. То је нит која, према мом мишљењу, повезује руску и ирску музику“, оцењује Даглас.
Угледни музичар је 1999. године основао Ирски камерни оркестар, који промовише најбоље младе музичаре из Северне Ирске и Републике Ирске. Као уметнички директор ансамбла, али и фестивала Кландбој, Даглас негује ирске корене, настојећи уједно да подржи мировни процес у Ирској промовисањем дијалога и сарадње кроз музичко образовање.
На опаску да је ирска традиционална музика прилично популарна и у Србији, у којој се сваке године обележава и Дан Светог Патрика, Даглас каже да није изненађен, јер је то био у прилици да види и у другим земљама у којима је гостовао.
„Ја то стално откривам. Био сам у Финској у марту, у једном граду на северу земље, у којем се такође сваке године одржава келтски фестивал. Нисам то знао, али нисам изненађен да и у другим земљама као што је Србија цене ирску традиционалну музику. То је забавна музика, али је и веома меланхолична. Ирска традиционална музика се неговала усменом предајом, ништа није записивано, него је преношено с оца на сина. Људи су свирали виолине, или харфе, а пред крај 19. века био је велики фестивал харфе у Белфасту, који је покренуо Едвард Бунтинг. Фестивал је трајао две недеље и помогао томе да се извођачи на харфи афирмишу“, каже Даглас.
Како је случај створио великог пијанисту
Једна од особености овог музичара је и то што је у младости овладао многим инструментима, међу којима су оргуље, кларинет, виолончело, разне удараљке и, наравно, клавир. Инструменту који му је донео славу посветио се тек као 16-годишњак, али га то није омело да постане врхунски уметник.
„Трудио сам се у младости да упознам што више инструмената. Кларинет ми је омиљени инструмент и желео сам да будем кларинетиста, волео сам и виолончело, али никад нисам био добар у томе. Оргуље су ме фасцинирале због свог јединственог контрапункта, волео сам да свирам Бахове сонате, дела француских композитора... Ипак, упознао сам пријатељицу свог оца код које су ме послали током лета, реч је о Фелисити Левинтер, која је студирала код једног од Листових ученика. Она ме је инспирисала да постанем концертни извођач. Имао сам 16 година, што је прилично касни узраст за клавир. Већина истакнутих пијаниста је почела да свира са три или четири године, тако да сам прилично закаснио. Али драго ми је што сам имао прилику да свирам разне инструменте, јер ми је то дало осећај за разноврсне изражајне могућности инструмената“, наводи Даглас.
Иако је његова највећа љубав музика, Даглас каже да су му веома важне и друге врсте уметности, пре свега позориште и сликарство, које га надахњују у грађењу сопственог музичког израза.
„Када сам свирао пре неколико дана у Белигији, у Антверпену, посетили смо катедралу и нисам могао да верујем да сам видео седам или осам Рубенсових слика. Било је невероватно! То је заиста огромна инспирација. Мислим да музичар треба да има добар апетит за све облике уметности, јер то доприноси осећајности, начину на који се изражава кроз музику. Волим све форме уметности, посебно позориште, веома волим оперу и свакако визуелне уметности“, каже Даглас.
Највећа брига савременог света су климатске промене
Осврћући се на протеклих годину и по дана и пандемију, Даглас каже да је ситуација веома тешка за све уметнике, нарочито за младе музичаре који тек почињу да граде међународну каријеру.
„Ја сам имао среће, јер сам помало и свирао прошле године, и онда сам од фебруара ове године поново почео да путујем и наступам, мада углавном у Европи. Ситуација је врло забрињавајућа, болест неће отићи, и даље морамо бити веома опрезни. Ипак, оно што ме стварно брине јесу климатске промене, мислим да је то нешто с чим морамо бити веома опрезни. Морамо покренути и друге земље да се тиме под хитно позабаве, јер ће то бити катастрофа за планету Земљу, за наше унуке и праунуке“, сматра Даглас.