„Апропо ничега“, аутобиграфија једног од најзначајнијих америчких филмских аутора Вудија Алена објављена је недавно на српском језику. У мемомарима осамдесетшестогодишњи Вуди Ален пише о одрастању у Бруклину пре Другог светског рата, свом походу кроз свет шоу бизниса од писца вицева, преко стенд ап комичара до једног од најчувенијих америчких филмских глумаца, сценариста и режисера. и последњих деценија у којима је жртва медијске хистерије због које му је, како наводи, забрањено да ради у Америци.
Мемоари Вудија Алена – између искрености и пренемагања интелектуалног позера
Мирољуб Стојановић, филмски критичар, публициста и директор издаваштва Филмског центра Србије сматра да аутобиографија Вудија Алена није у потпуности искрена, већ да је књига „једног интелектуалног позера који јако минимизира свој лик и дело кроз неки облик аутоироније који никако да заживи“.
Вуди Ален био је савременик епохе која је изродила незапамћен успех стенд ап комедије, стрипа, света рекламе и наравно, филмова. У „Апропо ничега“ Стојановићу је драгоцена Аленова иницијација у филм, односно први део књиге који показује Вудија Алена из властитог угла као „бесомучног филмофила који сваки цент и сваки тренутак слободног времена проводи по биоскопима“, што је најискренији аспект књиге.
„Мислим да су то аспекти књиге који су највреднији јер осим тог личног плана можемо да разазнамо у којим се смерницама кретао амерички културални живот његовог детињства а и касније, за време његовог успона као филмског ствараоца. Сматрам да је овај лични план неодвојив од укупног културалног плана америчког друштва“, каже Стојановић за Орбиту културе.
У тим редовима Вуди Ален је најопуштенији, најискренији, најспонтанији, најврцавији и заправо то суштински јесте он а „пренемагања типа нисам ја велики уметник, ја сам нико и ништа“ су, према Стојановићу, мали интелектуални блефови које уопште не цени.
Како је Вуди Ален изневерио своју теорију
Наш саговорник се не слаже са тезом Вудија Алена да квалитет филма зависи од доброг сценарија и да чак оредњи режисер по добром сценарију може снимити одличан филм, уз оцену да је та теза погубно утицала на читав теоријски нараштај.
„Мислим да је у питању једна догма јер било је у историји филма и то управо америчког итекаквих изузетака да су неки антологијски филмови, да не кажем ремек дела, настали по крајње сумњивим сценаријима, а управо Вуди Ален изневерава ову теорију“, истиче Стојановић.
Рани филмови Вудија Алена, који су по Стојановићу најбољи, показују да је та теза нетачна. Пре свега, „Љубав и смрт“ који је филм – филм, а не филм – сценарио показује да је импровизацијски моменат, некакав дуг стенд ап временима био пресудан за формирање Аленовог филмског рукописа.
Скандал који је поларизовао Холивуд
Добар део књиге посвећен је скандалу који је обележио последње три деценије живота Вудија Алена након што га је Миа Фароу 1992. године оптужила за сексуално злостављање седмогодишње усвојенице. Иако у књизи уверљиво доказује да му је бивша партнерка „сместила“ аферу, Стојановић каже да не може категорички веровати Вудију Алену јер има основа да се верује да та прича није без основа.
Посебно зато што се убрзо Вуди Ален оженио другом, пунолетном али знатно млађом усвојеницом Сун Ји, с којом је и данас у браку. Да ли је Вуди Ален напаствовао усвојеницу Дилан Фароу кад је имала седам година, то не знамо, али је фасцинантно оно што је из тога проистекло а то је да је тај случај толико поделио филмски свет и поларизовао екстремна мишљења, додаје Стојановић.
И на једној и на другој страни нашли су се неки од највећих савременика из света филма и културе. Међу онима који су категорички веровали у његову кривицу и безрезервно подржавали Миу Фароу и њен став да је у питању било гнусно сексуално злостављање, били су Џон Тортуро, Мира Сорвино, Кејт Бланшет, „чувена Кристијана Аманпур“...
На другој страни, његова верна и најоданија сарадница Дајан Китон безрезервно му је пружила подршки и била уз њега. Хавијер Бардем је изјавио да би увек радио са Вудијем Аленом а подржали су га и Алек Болдвин и Скарлет Јохансон.
„Управо ова поларизација доприноси сагледавању нечега до које мере је медијски читава ствар инструментализована на нама несхватљив начин. То је попримило размере које су заиста шокантне и које укључују огроман број учесника у полемикама, дебатама, контроверзама, нападима и одбранама и тај скандал је једна од ствари која провејава у завршници ове књиге, у ствари, у њеном већем делу“, каже Стојановић.
Он жали што је тај сегмент својим обимом тријумфовао над неким другим који су драгоценији а за које су читаоци остали ускраћени. Неке славне личности из историје филма попут Фелинија и Антонионија, остали су потпуно другом плану и помињу се на нивоу једне реченице.
Нови „лов на вештице“ и забрана снимања у Америци
Четврт века после скандала, Вуди Ален се поново нашао на удару #MeToo покрета и то још жешће него у време кад је избио, због чега више није у могућности да снима филмове у Америци. Стојановића истиче да га та ситуација јако много подсећа на макартизам из педесетих година, односно на „лов на вештице“ у Холивуду.
Према његовим речима, неки облици макартизма, најстрашнијег раздобља у историји америчке културе су јако препознатљиви у свему томе. По томе колико Вуди Ален плаћа цену скандала и колико је отпор јавног мњења према њему велики, могло би се рећи да постоје моменти које можемо поредити са макартизмом јер то су „моменти колективне хистерије, колективног упирања прстом без икаквог доказивања“.