Радио је од 1943. године и прешао је дугачак пут од спикера до уредника редакције за Пољску, што је био један од најзахтевнијих послова када је реч о информисању за иностранство.
Несебично је са млађим колегама делио знање и искуство, а био је и сведок и учесник изузетних догађаја 20. века, посебно када је реч о Другом светском рату када је искусио и личну трагедију.
У војску га у време рата нису примили због „неодговарајућих“ података о годишту. У то време су младиће попут њега нису пуштали на фронт али су им дозвољавали да буду у јединицама који су обављали неке друге позадинске послове.
Сплетом околности млади Сагин је ипак доспео центар збивања иако не на самом фронту, захваљујући томе што је Црвена армија тражила људе који знају пољски језик.
Тако је он 1943. године доспео на конкурс спикера за новоотворену радио станицу Савеза пољских патриота у СССР-у чији се програм емитовао из Москве.
У емисијама су свакодневно су емитоване информације Совинформбироа с фронта. У програму из Москве су са једне стране Пољаци позивани да се боре против фашистичког окупатора, а с друге, радио је информисао Пољаке расуте, стицајем околности, широм СССР.
У то време су у окупираној Варшави фашисти информисање за иностранство називали „осињим гнездом совјетске пропаганде“ и сурово су кажњавали све који су тај програм слушали.
Двадесетогодишњи Сиган је постао дописник и спикер пољске редакције. У јануару 1945. године имао је прилику да прочита саопштење о ослобођењу Варшаве. То је био јединствен случај да се једна таква вест објави пре него на руском језику.
„Сви смо били на броју у редакцији 17. јануара... испред студија сам налетео на главног уредника а у његовим дрхтавим рукама био је лист папира: ‘Овде је информација о томе да је Варшава ослобођена. Сада ће бити емисија уживо, идеш у студио и прочитаћеш вест’. Тако се, по одлуци руководства, догодило да прескочим Левитана (старијег колегу). Вест о ослобађању Варшаве уживо, значи за читав свет, сам прочитао ја“, присећао се легендарни новинар.
О том догађају потом је увек говорио као о најважнијем у свом животу.
Касније је причао да је за њега, који је остао без ближњих и који је напустио своје родно место, рад на радију био спас и могућност да учествује у нечем важном, навео је он у интервјуу за Спутњик 2016. године.
У своје родно место се вратио тек 1946. Године, у Кременцу је срео неке познанике и ученике из одељења, али веза са породицом је била неповратно изгубљена. Фашисти су учили све да не остану чак ни њихови гробови. То је била болна тема за њега о којој није волео да говори.
У мирнодопско време он је као новинар-репортер радио у пољској редакцији Гостелерадију, конкретно извештавао је о совјетско-пољским сусретима на највишем нивоу. Радио је и као преводилац на састанцима Комунистичке партије Совјетског Савеза и састанцима Комунистичких партија Варшавског пакта.
Био је једини новинар којем је интервју дао генерални секретар Пољске уједињене радничке партије Владислав Гомулки који је имао принцип да не комуницира са медијима.
Године 1964. Долази на чело пољске редакције за иностранство.
„Радио је изузетна животна школа, политичка школа, озбиљан тест за почетнике – да издрже темпо, непрекидне задатке. То је специфичан вид новинарства и сматрам себе срећним јер се тиме бавим толике године“, говорио је Сиган.
До краја живота радио је у МИА „Русија севдоња“, а на Спутњику Пољска објављивао је радио-емисије и ауторске чланке о пољској и међународној политици све до маја ове године.
Поред тога, Сиган је током своје каријере изнедрио неколико генерација новинара и добитник је више ордена и награда за културни допринос.