Овако научни саветник на Институту за Европске студије и аутор монографије „Демократије не ратују? (и други огледи)“, др Александар Гајић објашњава како је интервенционизам демократских држава, пре свега амерички, нашао утемељење у научној теорији „демократског мира”.
Према његовим речима, тврдња да демократске државе не само да не ратују међусобно, већ и да су мирољубивије од недемократских држава у међународној арени, један је од најутицајнијих ставова који се последњих деценија раширио у академској и широј јавности, па тако теза да „демократије не ратују” представља водећи идејни поклич целокупне „теорије демократског мира”.
Легитимитет за амерички интервенционизам
Објашњавајући везу ове теорије са спољнополитичким приступом САД који је пре више деценија усвојила администрација председника Клинтона, као „замену за стратегију обуздавања из периода Хладног рата”, гост емисије „Спутњик интервју” каже да је Бил Клинтон у једном свом говору приликом интервенције на Хаитију инаугурисао ову теорију као спољнополитичку идеју водиљу његове администрације, односно Стејт департмента.
„Касније смо, нарочито под Бушем млађим и неоконзервативцима видели да се идеологија демократског интервенционизма само радикализује, јер идеја да су демократије мирољубивије имплицира да су недемократске државе проблематичне, те да ове прве имају права да их, на неки начин, кроз интервенционизам уподобе том мирољубивијем поретку. Дакле, иако је та идеја постојала и раније, на крају Првог светског рата, можемо рећи да је од Била Клинтона и тог момента либералне хегемоније деведесетих година она постала део званичне спољнополитичке доктрине Сједињених Америчких Држава јер, макар се и не спомињала директно, она је очигледно узор спољнополитичком понашању, а нарочито „извозу” демократије на Блиском истоку после 2000-те године”, објашњава Гајић.
Како додаје, иако критикована, ова теорија је у западној академској јавности, оној која се бави политичким наукама, а пре свега међународним односима, постала значајна, призната и афирмисана.
„Одатле је она утицала у идеолошком смислу и показала се подобном америчким администрацијама од деведесетих година и тог униполарног момента врхунца моћи САД па до данас, јер је давала морално оправдање спољнополитичком интервенционизму Американаца, додуше нешто мање током деведесетих јер су у то време разлози за интервенционизам били правдани хумантираним катастрофама, али свакако током двехиљадите године и након ње када је тај моменат „извоза” демократије био изражен и када су се они и упуштали у спољнополитичке авантуре, пре свега на подручју Блиског истока и средње Азије”, каже Гајић.
Шта каже статистика
Он примећује да статистика ратних сукоба у периоду након Хладног рата говори да не само да демократске државе нису мирољубивије од недемократских, већ и да се много чешће, као спољна сила, упуштају у постојећи сукоб унутар неке државе.
„То је појава која је јако уочљива, без обзира да ли гледамо хладноратовски или постхладноратовски период. Ако, на пример, посматрамо период од 1945. године прошлог века до савремених дана, демократске државе су учествовале у око 56 ратних сукоба, од чега су у двадесетак учествовале директно, а 32 пута су интервенисале на просторима држава где су постојали унутрашњи сукоби. Американци, Британци и Французи су од тих 56 демократских ратова учествовали у више од половине, док већина других демократских држава заиста није учествовала ни у директном ратном сукобљавању, нити у интервенцијама на простору других држава. Али, онда се поставља питање – зашто нису оне, а јесу неке друге? То ова теорија не може да објасни”, истиче Гајић.
Са друге стране, напомиње наш саговорник, код држава које се по критеријумима ове теорије сматрају недемократским број сукоба је око 60, али у том броју практично да нема интервенционизма у унутрашњим сукобима других држава.
„Притом, овде треба узети у обзир да од тих 60 сукоба већину представља сукоб Израела са још шест или седам околних арапских држава, што чини да скор тих недемократских држава у ратним сукобима расте”, напомиње Гајић.
Савремени начини ратовања
Како каже, поменуту теорију у великој мери оповргава и чињеница да су се начини ратовања променили последњих деценија и да су у 21. веку ти класични међудржавни сукоби какви су постојали седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, попут сукоба Ирака и Ирана у пограничном подручју Шат ел Араб, све ређи.
„Воде се хибридни, асиметрични ратови, уз употребу и конвенционалних средстава, али и паравојних формација, па тако приватне компаније учествују у ношењу чак већег дела терета окупационих радњи на неком простору. Ту су и субверзивне делатности уз помоћ информатичких средстава, медијски ратови, а користе се и разни политички покрети, теористичке организације које се инструментализују и тако даље. Та комбинација је постала, мање-више, свеприсутна. Дакле, у савременим видовима ратовања државе су искористиле читав један нови инструментаријум који им даје покриће и изговор да кажу да оне не учествују у класичном рату какав је међудржавни сукоб између две јасно видљиве армије”, оцењује Гајић.
На тај начин се, каже, деловање на просторима других држава и спровођење војно-политичких циљева покушава провући „испод радара”, како би се заобишла Повеља Уједињених нација која забрањује агресивно понашање, а рат дозвољава само као средство самоодбране.
„Савременим видовима ратовања треба додати и економске санкције које могу бити једнако погубне по државу којој су уведене као и директно вођење рата, а које представљају специјалитет које су демократске државе у другој половини прошлог и с почетком 21. века спроводиле у међународним односима. Практично ни једна недемократска или ауторитарна држава није у спољнополитичким деловањима спроводила кампању за увођење економских санкција које ће нанети озбиљну штету некој држави, а да би јој наметнула нека политичка решења”, закључује наш саговорник.
Монографија „Демократије не ратују? (и други огледи)“ др Александра Гајића састоји се од шест есеја који који тематизују различите теоријске погледе на актуелне политичке, безбедносне и међународно-правне прилике у савременом свету.