Церемонији полагања камена темељца за споменик генерал Маргелову присуствовао је амбасадор Русије у Београду Александар Боцан Харченко који је указао на важну улогу овог руског војсковође у операцијама за коначно ослобoђење Југославије.
Маргелов није ушао у легенду само као ратни командант, он је и отац совјетских и руских Ваздушно-десантних снага.
У историји Војнодесантних снага (ВДВ) Русије и других бивших совјетских република, име Василија Маргелова остаће упамћено као оличење развоја ових јединица. Популарност и ауторитет ВДВ-а нераскидиво су повезани са именом генерала Маргелова.
„У његово време много се учинило на обуци, опремању и омасовљењу тог вида оружаних снага. Оне добијају посебан статус унутар војске. Много је учинио и на иницирању конструисања посебне опреме за ВДВ, али доста и на доктринарном нивоу“, објашњава историчар Александар Животић разлоге због којих се Маргелов сматра оцем ВДВ-а, које у облику који је он конципирао постоје до данас.
Отац ВДВ-а – Ујка Васја увек у првим редовима
Маргелов је био један од првих који је схватио да ће, у модерном ратовану, само снаге са великом покретљивошћу, које су способне да брзо маневришу, бити кадре да успешно делују иза непријатељских линија. А то је изгледа схватио као командант батаљона скијаша-извиђача током Зимског рата који су од 1939. до 1940. водили Финска и СССР.
И током већег дела II светског рата, Маргелов је командовао сличним јединицама, специјализованим за изненадна диверзантска дејства, све до 1944, када постаје генерал мајор и прима команду над 49. стрељачком гардијском дивизијом, са којом ослобађа Украјину, Молдавију, Румунију, Југославију, Мађарску, Аустрију и Чехословачку.
Али, тек после рата, све његове способности долазе до изражаја. Прво је био командант дивизије, па корпуса, а на крају целог ВДВ-а. На Тој дужности остаће између 1954. и 1979, са кратким прекидом између 1959. и 1961.
Током његовог командовања, ВДВ постаје најмобилнија јединица оружаних снага СССР-а. Штавише, постаје и најпопуларнија. Служба у њима постаје ствар престижа, вредна поштовања. За овакав имиџ ВДВ може да захвали и самој личности Василија Маргелова и његовом посебном дару, ретком код војних команданата. За разлику од других, Маргелов је као лорд Нелсон или маршал Суворов, умео да одржава гвоздену дисциплину, а да га војници у исто време обожавају. То је постизао вештом комбинацијом фамилијарности и строгоће, али надасве тиме што је своје војнике предводио уместо да им командује. Зато су га и звали Ујка Васја.
Тако је било и 1967, када је совјетско руководство одлучило да демонстрира силу поводом успостављања војне диктатуре у Грчкој. Маргелов је осмислио операцију „Родопи-67“, масовни десант совјетских специјалних јединица у планинама јужне Бугарске. Падобранство му је било страст и имао је 60 скокова – последњи од њих извео је када је имао 65 година.
Како је Ујка Васја од ВДВ-а направио најпрестижније јединице
Осим тога, Маргелов је развијао и доктрину ВДВ-а.
„Да бисмо испунили улогу у модерним операцијама, потребно је да наше формације буду високо управљиве, оклопљене, имају довољну ватрену ефикасност, да буду способне за слетање у било које доба и да буду способне за активна борбена дејства одмах по слетању. То је, углавном, идеал коме треба да тежимо“, говорио је у почецима командовања ВДВ-ом.
За постизање ових циљева, Маргелов је развио концепт улоге и места ВДВ-а у оквиру армије СССР-а, у савременим стратешким операцијама. Међутим, било је потребно премостити јаз између теорије употребе ВДВ-а и праксе. Када је примио команду над ВДВ-ом, јединице су се састојале од пешадије опремљене лаким наоружањем и транспортне авијације.
Airborne Force commander Vasily Margelov shaking hands with paratroopers
© Sputnik / A. Polikashin
/ Због тога, он се повезао са војно-индустријским комплексом са којим је радио на производњи нове опреме. Поред нових типова падобрана и друге опреме, за припаднике ВДВ-а је конструисано посебно малокалибарско наоружање, мање тежине и са склопивим кундацима, што је поједноставило слетање уз помоћ падобрана.
За потребе ВДВ-а су, на Маргеловљеву иницијативу, развијани и други типови наоружања и опреме, као што су самоходни артиљеријски носачи, амфибијска возила, самоходни топови, оклопни транспортери, падобранске платформе. Такође и транспортни авиони великог долета и носивости.
БМД-1 управо је било возило које је конструисано за потребе ВДВ-а на иницијативу Маргелова. Тешко нешто мало преко 7 тона и опремљено полуаутоматским топом 2А28 Гром, ово возило било је предвиђено за транспорт и борбу. Упркос похвалама званичника, Маргелов је био незадовољан начином употребе новог возила – падобранци су посебно искакали из авиона, а возило је посебно избацивано, што је одузимало драгоцено време за лоцирање и укрцавање у возило.
Тада је Маргелов дошао на револуционарну идеју, да се возило из авиона избаци заједно са посадом. То је, први пут у светској пракси и учињено 5. јануара 1973. БМД-1 Кентаур избачен је из авиона и успешно је слетео. један од чланова посаде био је и Маргеловљев син Александар.
Василиј Маргелов је напустио место команданта ВДВ-а 1979, али се није пензионисао. Практично до смрти радио је у Министарству одбране СССР-а, а преминуо је 1990, готово истовремено када и Совјетски савез. Ипак, ваздушнодесантне снаге и даље чувају успомену на свог творца, поготово у Русији.