Ова атомска централа има четири реактора и обезбеђује половину потреба ове суседне земље за електричном енергијом. Мађарска је, иначе, са Русијом започела пројекат изградње још два реактора.
Сам помен нуклеарки наметнуо је више питања: Има ли Србија новца за једну такву инвестицију? Зар не би било паметније градити своју нуклеарку? Шта ће бити са мораторијумом (уведеним у време бивше СФРЈ, после несрећи у нуклеарној електрани Чернобиљ)? Како ћемо улазити у причу о нуклеаркама када немамо кадрове?
Све ово дешава се у време енергетске кризе, која је показала да обновљиви извори енергије (ОИЕ) још нису дорасли изазову замене фосилних горива и светског еколошког самита у Глазгову — ЦОП26, где је, уосталом питање нуклеарки истакао у свом излагању и српски председник.
О атомским централама, да ли их, где, када и како градити, да ли улагати у капацитете у иностранству (ово није прва идеја пре несреће у Фукушими чула се иницијатива да се купи удео у бугарској нуклеарки Белене, од чије се градње, у међувремену, изгледа одустало), треба ли попут Румуна ући у причу о малим, модуларним нуклеаркама (пројекат договорен ономад са САД) или чекати да заживе нуклеарне електране са технологијом хладне фузије... теме су о којима у „Енергији Спутњика“ Јелица Путниковић разговара са члановима Академије инжењерских наука Србије (АИНС), др Миодрагом Месаревићем и др Илијом Плећашом.
Месаревић је генерални секретар Српског комитета Светског савета за енергију, а Плећаш председник Надзорног одбора Јавног предузећа „Нуклеарни објекти Србије”.