Земљотреси у доњем Земљином плашту, дубоком слоју наше планете познатом и као мантл, сматрани су немогућим јер је стење, под високим притиском, склоније деформисању него пуцању и изненадном ослобађању енергије, што је случај код земљотреса.
Незабележена дубина за земљотрес
Земљотрес дубоко унутар Земље забележен је после потреса магнитуде 7,9 који је погодио јапанска Бонин острва, открива научни рад објављен у часопису „Геофизикал рисрч летерс“.
Научници, које је предводио сеизмолог Ерик Кајсер са Универзитета Аризона, регистровали су тај потрес унутар Земље користећи јапанску мрежу сеизмичких станица „Хај нет“. Та мрежа је најјачи систем за детектовање земљотреса који тренутно постоји на свету, каже Џон Видал, сеизмолог са Универзитета Јужна Калифорнија.
Тај потрес у средишту Земље био је слаб, те се није осетио на површини, али су га регистровали изузетно осетљиви инструменти „Хај нета“.
Научници су изненађени дубином овог земљотреса, будући да се они догађају најчешће у Земљиној кори и горњем плашту, до дубине од 100 километара.
Научници имају објашњење чак и за земљотресе који се догађају до дубине од 400 километара, што је и даље горњи плашт.
Међутим, иако су до сада, мада ретко, бележени и земљотреси на дубини до 670 километара, за њих јасног објашњења нема.
Земљотреси у горњим слојевима догађају се тако што стене, које су хладне и крте, ослобађају енергију када су под „сеизмолошким стресом“. Нешто дубље, стене су вреле и под већим притиском, те су мање подложне пуцању, али се могу догодити када висок притисак „погура“ флуиде којим су попуњене „поре“ у стењу.
Нема јасног објашњења за потресе на великој дубини
Та теорија може да објасни земљотресе у горњем плашту, до 400 километара дубине. Међутим, у доњем плашту, због високог притиска, поре су „затворене“, па флуида и они не могу да изазову земљотрес.
Научници имају једну теорију за дубоке земљотресе у горњем плашту Земље. Минерали од којих је он сачињен мењају своју структуру у у зависности од дубине на којој се налазе (а самим тим и притиска) и постају склонији савијању него ломљењу. Према тој теорији, минерали понекад „прескоче“ неке од тих корака у промени структуре и не прате дубину у потпуности, па буду склонији ломљењу него што би требало на одређеној дубини, те тако ослобађају енергију за земљотрес.
Међутим, ни та теорија не објашњава земљотресе у доњем Земљином плашту. Једна од теза је да се граница горњег и доњег плашта не налази онде где су сеизмолози веровали, када је у питању подручје на ком је земљотрес забележен, каже Хади Хјустон, геофизичар са Универзитета Јужна Калифорнија..
„Подручје Бонин острва је зона субдукције, где плоча океанске коре зарања испод плоче континенталне коре, што подстиче ефекат савијања. Ради се о компликованом месту, на ком не знамо где је тачно граница између горњег и доњег плашта“, каже Хјустон.
Сеизмолози који су објавили рад о најдубљем земљотресу до сада, у њему навода како је могуће да плоча коре „налегне“ на доњи плашт довољно јако да на стене у њему пренесе огромну количину „сеизмолошког стреса“, те на тај начин генерише довољно топлоте и притиска да доведе до ломљења стења и ослобађања енергије за земљотрес.
Други научници, међутим, имају другачију теорију, а то је необично понашање минерала. Према њиховој теорији, континентална кора, која урања ка плашту, много је хладнија од њега, што значи да минерали у њој нису трансформисани у складу са дубином на коју долазе, па могу да изазову ослобађање енергије довољне за земљотрес, пише „Лајвсајенс“.