Списак је одјекнуо као бомба — „Вашингтон опалио жесток шамар Ердогану“, „Орбан није позван“, „Србија, БиХ и Косово нису позвани на самит за демократију, а Црна Гора и Албанија јесу“, само су неки од наслова у медијима ових дана.
И док се баве списковима позваних и непозваних, мало ко се пита шта ће, поред Уједињених нација, Унеска и великог броја међународних организација које раде под окриљем светске организације, још један глобални систем са 107 земаља, што је више од половине оснивача УН!
Зашто је Пољска демократска, а Мађарска није
Шта ласкави позив на самит с непознатим дневним редом значи за позване земље, а шта за оне друге? По ком је критеријуму одвојено жито од кукоља, која комисија је радила, ко јој је дао мандат и најважније — шта је циљ?
Како је то Пољска више демократска земља од Мађарске? Где спадају амерички савезници у Азији? Шта значи упућивање позива државама с проблематичним резултатима када је реч о поштовању људских права?
Одговор није тешко наћи — уместо прокламованог циља — ширења демократије, сведоци смо још једне акције за ширење америчких безбедносних интереса и супротстављање порасту моћи Кине, али тако да то изгледа као интерес целог Запада. Русија је већ одавно у непријатељском табору. Зато су Индија и Филипини преко ноћи постале демократске земље, као и Ирак који је сусед другом великом америчком противнику — Ирану.
Уосталом, Бајден то и не крије: „Ми повећавамо своју снагу, ширимо своје присуство у свету и повећавамо свој утицај, истовремено делећи глобалну одговорност са заинтересованим партнерима.“
Зато је важно да учеснике бира администрација Сједињених Држава која, како се сазнаје из „поузданих извора“, даје себи право да одређује степен демократије у овој или оној позваној земљи. Али и њих, иако су позване, деле на две категорије. Нису све исте, неке су за прву, а неке за магарећу клупу. Само је важно да су и једне и друге „наше“, да су против Русије и Кине и да раде онако како им се каже.
Кад УН не слушају Америку
Бајден је дефинисао циљеве, изабрао вазале и креће у свој поход „враћања Америке“.
А и било је крајње време. У Уједињеним нацијама САД више нису господари. Свет се променио. Када је од биполарног постао монополарни, тријумфализму није било краја. Али срећа је, као и обично, трајала кратко. Појавиле су се нове јаке економије, нови финансијски и политички центри. Више није лако предвидети резултате гласања о спорним питањима у УН, као што је донедавно било. Све чешће долази до сукоба различитих интереса, инсистирања на сопственом ставу, доказивања да је овај или онај у праву. То и јесте смисао дискусија у светској организацији и требало би да води до формирања заједничких ставова. Али аргументи колективног Запада против формирања полицентричног света су све неубедљивији. А арогантна Америка нема намеру да објашњава. Зато је лакше сву ту дискусију оставити у Уједињеним нацијама, а важна питања решавати у пријатнијој атмосфери истомишљеника.
Да би тако донете одлуке имале тежину, да би се створио утисак да то није само самит елите, треба обезбедити масовност, па се на списку, поред перјаница демократије као што су САД, Француска, Немачка, Велика Британија и сличне, појављују и бројне земље у којима нема ни „д“ од демократије. Баш зато су и послушне. Недемократске, али „наше“.
Суверен бира вазале
А да се бирају само послушни, доказ је што нису позване ни све земље НАТО-a, нити све земље ЕУ, које су, по томе што су, припадајући тим организацијама, по дефиницији демократске. Али — нису послушне! Турска, држава која има милион војника у северноатлантској Алијанси, није позвана. Чланици ЕУ — Мађарској, такође није место у елитном друштву. Као, уосталом и Русији, Белорусији, Србији…
Суверен има прво да бира вазале.
До коначног урушавања Уједињених нација остао је само један корак — укидање Савета безбедности, под маском да се укида право вета и даје се могућност да у доношењу најважнијих одлука учествује више од пет држава-победница Другог светског рата. Пошто та идеја не пролази, остаје као једино решење — једноставно заобилажење ове институције. Што, као што знамо, не би било први пут. Уосталом, шта значи мишљење две од пет земаља СБ, кад је на другој страни — 107!
У заобилажењу Уједињених нација већ дуго се вежбају „западне демократије“. Немачка и Француска су предлагале да се створи „Алијанса мултилатералиста“. На питање – зар УН нису довољно „мултилатералне“, одговара да је тамо много конзервативаца који коче процес, па ће га они, као авангарда, „погурати“, како ће то урадити, још нису смислили!
Холанђани и Британци предлажу „Глобално партнерство о вештачкој интелигенцији”. Зар тој иницијативи није место у Унеску?
И тако редом. Све може, само су УН сувишне.
И коначно, шта је циљ?
Није ни то тешко погодити — на видику је нови идеолошки крсташки рат против свих непослушних. И то у време кад Бајден убеђује свет да САД не желе поделу света на супротстављене блокове. А води, заправо, ка раздвајању, а не уједињавању. Свет треба поделити на два дела, један прогласити напредним, демократским и омогућити му да кажњава оне друге „недовољно демократске“ санкцијама. Свако ко иоле прати светску политичку сцену, већ зна које су две земље прве на реду за кажњавање.
Да, Америка се вратила, али не у Уједињене нације, него међу своје вазале, одакле никад није ни одлазила.