Украјинци прете да ће њихове ракете стићи до руске престонице. Што се тиче теорије, суседи Русије нису лоши, али у пракси, засад, украјинске пропагандне гранате лете даље од реалних.
Украјинске оружане снаге би у будућности могле да добију сопствени ракетни систем који ће „стићи“ до Москве. За његово развијање потребно је око 10 година. Ово је изјавио саветник шефа кабинета председника Украјине и портпарол кијевске делегације у трилатералној контакт-групи за Донбас Алексеј Арестович.
Арестович је човек на злу гласу. На пример, предвидео је окупацију Белорусије, наравно од стране Русије, као и да ће, цитирамо, „Пољаци, становници балтичких земаља, а са њима и остали Европљани одједном осетити да је рат на њиховом прагу“.
Ипак, нешто друго више брине: да ли ће се стварно појавити украјински ракетни системи који би могли да запрете Москви? Има ли у тим изјавама ичег осим празних обећања и намера?
Са прошлошћу и теоријом све је у реду
Украјински војно-индустријски комплекс увек је имао теоретску могућност изградње ракетних система било које класе. Од моћне совјетске наменске индустрије Украјина је наследила и биро за пројектовање ракета „Јужное“ у Дњепропетровску, и хемијски комбинат у Павлограду, и кијевски конструкторски биро „Агат” и друга предузећа.
„Агат“ је производио главе са самонавођењем, укључујући између осталог за постсовјетске руске ракете класе „ваздух-ваздух“. У Павлограду су производили високоефикасно ракетно гориво по рецептури савременој за осамдесете године, које се користило за интерконтиненталне балистичке ракете „Молодец” за железничке ракетне комплексе.
Конструкторски биро „Јужное“ био је познат по изградњи неколико генерација интерконтиненталних ракета, укључујући тешке интерконтиненталне балистичке ракете Р-36М2 „Војевода“, такође познате као СС-18 „САТАН”. Оне су и даље у служби руских стратешких нуклеарних снага и данас се сматрају најмоћнијим интерконтиненталним ракетама на свету. „Војевода” би требало да буде замењен новом ракетом „Сармат” потпуно руске производње, чије би тестирање требало да почне у наредних неколико месеци.
Генерално, украјински војно-индустријски комплекс, уз финансирање и политичку вољу, могао би да изгради ракетне системе било које класе. За ово постоји потенцијал. Проблем (за Кијев) је што још од совјетских времена ниједан комплекс са ракетама дугог домета није уврштен у службу украјинских оружаних снага.
А што се тиче праксе...
Одлуку о изградњи националног оперативно-техничког комплекса први пут је донео Савет безбедности Украјине 1997. године. У изградњи комплекса било је планирано да се искористе цртежи и технологије пројекта „Борисфен“, на којем је конструкторски биро „Јужное“ радио три године раније.
Вероватно је Украјинце за рад на „Борисферну” инспирисала чињеница да су њихове руске колеге почеле да пројектују ракетни систем „Искандер“.
Тих година ракетни инжењери двеју земаља су сарађивали, а украјинска предузећа су била укључена у рад на многим руским ракетним пројектима. Домет „Борисфена“ могао је да буде до 500 км — изградња ракета већег домета је наиме била немогућа због тада важећег уговора о елиминацији ракета средњег и кратког домета, који су потписали СССР и САД.
Прошла је скоро деценија. Године 2007. најављен је почетак радова на стварању ракетног система „Сапсан“ домета 280 километара. Пројекат је реализовао конструкторски биро „Јужное“ (Дњепропетровск) заједно са Националном свемирском агенцијом Украјине. Домет „Сапсана“, а касније и његове модификације „Гром“, био је одређен извозном оријентацијом ракетног система, пошто су уговорима о неширењу ракетних и нуклеарних технологија забрањене испоруке ракета домета већег од 300 километара за стране купце.
После неколико година министар одбране Украјине Павел Лебедев је 2013. године најавио прекид развоја „Сапсана“. Али исте године појавиле су се информације о великом интересовању Саудијске Арабије за стварање модернизованог ракетног система са новом ракетом „Гром-2“, која је планирана да буде направљена на основу неоствареног „Сапсана“.
У 2016. години медији су писали да су украјинска предузећа добила страно финансирање за овај пројекат.
Радови на стварању ракетног комплекса су почели да напредују — појавиле су се макете лансера, ракета, први узорци мотора на чврсто гориво. Украјина је 2018. године први пут после дужег времена извела тестирање мотора за нову балистичку ракету.
Тестирање новог ракетног система очекивали смо у 2020—2021. години, по чијем завршетку би систем могао да се користи и у Саудијској Арабији и у Украјини. Само, лансирања до сада није било. Макета лансера и мотор је једна ствар, а ракетни систем који исправно функционише је нешто сасвим друго и захтева више људских и финансијских средстава него што је планирано.
А сада Арестович говори да треба још десет година …
Да ли је Москва спремна?
Да ли ће овај ракетни систем моћи да угрози руску престоницу? Ако се ракета „Гром-2“ са званичним дометом повећаним на 500 километара примени за „унутрашњу“ употребу, претња може постати стварна, јер од источних региона Украјине до Москве управо толико има да се „лети“.
Ипак, треба напоменути да домет од 500 километара може бити само „званични домет” ракетног система. С обзиром на карактеристике ракетног мотора изграђеног за „Гром-2“, домет ракете може бити већи од 600 километара. Она притом може имати предности руског „Искандера“, као што су способност управљања пројектилом током читаве путање лета, противракетно маневрисање у завршној фази лета итд. Московском противракетном одбрамбеном систему биће теже да обори такве ракете, јер је он направљен тако да се супротстави интерконтиненталним ракетама, а не мањим стелт ракетама за ниже висине којима се маневрише.
Наравно, Москва има одговор на појаву оваквих ракетних система у Украјини — противракетне и ПВО комплексе С-500. Ово би била сасвим адекватна заштитна мера.
Сада се поставља питање, наравно, да ли ће украјински ракетни пројектил доживети судбину свих досадашњих пројеката и украјинског војно-индустријског комплекса уопште, који своју потенцијалну енергију заиста није претворио у кинетичку и како је писао чланак „Милитари воч“ после распада СССР-а, постао је безначајан.
Уопште узев, претња је истовремено и стварна, и привидна. На крају крајева, верујем да могућност уласка Украјине у НАТО временом може постати озбиљнија претња од појаве украјинских ракета, које би, теоретски, могле да долете од Дњепра до Москве.
Узгред, речи Арестовича можда је најбоље прокоментарисао Давид Арахимија, шеф партије „Слуга народа“ у Врховној ради: „Генерално, имам негативан став према таквим изјавама — или уради, изгради, пошаљи ракете и тек онда ту информацију изнеси у јавност, или једноставно ништа немој причати унапред.“
Нема шта, јасно да јасније не може бити.
Погледајте и видео на ову тему: